31.12.2014.

Razglednica iz vasione nad mojom terasom 2014.

Autor: ExNor
Lokacija i datum: Beograd 2014.
Oprema: Canon SX230HS CHDK i fotostativ

Fotografisanje kosmosa, to jest objekata u najboljem slučaju udaljenih par stotina kilometara, a ponekad čak i više miliona svetlosnih godina najobičnijim digitalnim fotoaparatom ili mobilnim telefonom možda i ne zvuči baš kao kakva dobra ideja, no zahvaljujući pre svega sve bržem razvoju tehnologije danas je uz malo truda i nešto dobre volje gotovo svako u mogućnosti da svoj album ukrasi i uspomenama koje ne potiču sa ovoga sveta

Ja sam, barem kada je astrofotografija u pitanju, 2014. godinu započeo pun entuzijazma i već 1. januara bio sam na svojoj terasi sa fotoaparatom u rukama, a obzirom da se planeta Jupiter nakon punih 13 meseci za par dana spremala da priđe u najbližu tačku Zemlji, trenutak je bio gotovo pa idealan da pokušam da ulovim i nešto više od naizgled samo jedne sjajne zvezde na nebu. Rezultat me je uistinu obradovao, jer pred sobom sam imao maltene identičan prizor koji je u okularu svojega teleskopa imao i slavni Galileo Galilej kada ga je pre više od četiri veka po prvi put uperio u pravcu ove planete te konačno promenio naše poimanje vasione, a njen centar izmestio van okvira ovog malenog sveta. Na detaljnoj fotografiji sa leva na desno vide se Jupiterovi meseci Kalisto, Ganimed i Io, dok se Evropa igrom slučaja zadesila baš ispred planete u takozvanom tranzitu, a što je za opremu kojome sam raspolagao bio odveć preveliki izazov :)

Jupiter i Galileanski meseci (za detalje pređite mišem preko fotografije)
1-1-2014 23:50 +1UTC ISO1600 F5.9 2sek.


Iako mi naš Mesec najčešće doživljavamo kao kakav udaljeni i strani svet koji pored uticaja na mora i okeane u vidu plime i oseke nema drugih dodirnih tačaka sa nama, aktuelna terorija o njegovom nastanku i sve više detalja koji nam postaju dostupni ukazuju da je on najverovatnije pre više milijardi godina bio deo naše planete kojega je jedan kataklizmički sudar sa objektom veličine Marsa zapravo "izbacio" u orbitu. Takođe ispostavilo se da je ta drevna katastrofa za nas bila neobično srećna okolnost, jer bez masivnog Meseca koji je osu obrtanja Zemlje učinio stabilnom, godišnja bi se doba smenjivala krajnje haotično, a što bi predstavljalo ozbiljan problem za evoluciju biljnog i životinjskog sveta kakvog mi danas poznajemo

Mesec star 4 dana
4-1-2014 14:37 +1UTC ISO100 F6.1 1/500sek.

Naredna fotografija, zabeležena samo tri dana kasnije, lepo demonstrira verujem svima dobro poznate Mesečeve mene. No ono što je obično manje poznato je da one zapravo ne potiču od senke naše planete (osim u slučaju pomračenja) već isključivo od perspektive, to jest međusobnog položaja Zemlje i Meseca u odnosu na Sunce. Interesantno je da uticaj Mesečeve gravitacije, takozvani plimski efekat, pored uočljivog dejstva na velike vodene površine vremenom postepeno oduzima deo Zemljine rotacione energije i dovodi do usporenja njene rotacije za nekih 1,5 milisekundi na nivou veka, što će reći da nam je svaki naredni dan za nijansu duži od prethodnog

Mesec prve četvrti
7-1-2014 16:56 +1UTC ISO100 F5.9 1/50sek.
A ako do danas niste čuli za planetu Vesta svi su izgledi da ste rođeni u poslednjih oko sto pedeset godina koliko je vremena prošlo od kada je ona, uključujući tu i Ceres, Palas i Juno, prestala da se smatra izvornom planetom i postala samo jedan od asteroida smeštenih u istoimenom pojasu između orbita Marsa i Jupitera. Obzirom da mi je ovo bio prvenac kada su asteroidi u pitanju, a imajući u vidu njegove skromne dimenzije od oko 525 kilometara u prečniku i udaljenost od približno 250 miliona kilometara u tom trenutku, ja sam bio zadovoljan i sa nekolicinom fotona koje sam ulovio, a koji su u suštini bili ništa drugo do reflektovana Sunčeva svetlost sa njegove površine

Asteroid Vesta
25-3-2014 23:51 +1UTC ISO200 F3.5 20sek.
Nakon bliskog susreta sa Jupiterom u prvim danima 2014., najveći prirodni vasionski brod za koji znamo i kojega igrom slučaja nastanjujemo, početkom aprila sustigao je u svojoj orbiti oko Sunca i popularnu "Crvenu planetu". Najbliži prilazak ovom intrigantnom svetu još od 2007. godine bio je više no dovoljan razlog da se sa fotoaparatom ponovo zateknem na "palubi" i za dnevnik zabeležim po koju fotku. Interesantno je i spomenuti da je upravo Mars trenutno nama jedina poznata planeta u univerzumu nastanjena isključivo robotima, a naravno reč je o sve većem broju automatizovanih rovera i letelica stvorenih rukom čoveka sa ciljem da izmeđuostalog pokušamo rasvetliti da li je mit o Marsovcima ipak zbilja, te da li možda i mi eventualno potičemo odande

Opozicija Marsa
8-4-2014 00:03 +2UTC ISO200 F5.1 20sek.
Ove sezone nisam baš imao nešto sreće u lovu na Međunarodnu svemirsku stanicu, njeni ne tako česti preleti na prilično skromnom potezu južnog neba dostupnog sa moje terase delom su propali zbog loših vremenskih uslova, a delom što sam jednostavno bio odsutan u tim ključnim momentima koji i kada se dese tipično ne traju duže od jednoga minuta. Prvi prelet u 2014. godini zbog izvesnih "tehničkih" problema zabeležio sam tek polovično, a na fotografiji ostala su samo poslednja dva traga koje je ova gigantska skalamerija veličine fudbalskog igrališta ostavila za sobom pre no što je i definitivno isčezla iza oluka moje zgrade 

2-6-2014 21:42 +2UTC ISO400 F3.1 2x10sek. kompozit

"Sablasni Medeni Mesec" kako su ga neki krstili, zapravo je pun Mesec kao i bilo koji drugi, a koji se po običaju u periodu oko letnje dugodnevice nalazi dosta nisko na noćnom nebu, te zbog izraženog uticaja atmosfere katkad zaista može izgledati kao da je uronjen u teglu meda. Nasuprot tome njegova "sablasnost" poticala je od jednog poprilično neobičnog verovanja da je petak 13. sa kojime je on igrom slučaja koincidirao iz nekog razloga posebno nepovoljan za žitelje ovoga sveta? Ne želeći ništa da reskiram ja sam ga fotkao neposredno pred samu ponoć u četvrtak 12. juna, a tanak sloj oblaka je pored dodatne doze sabalasnosti ujedno i fino poslužio kao prirodni filter koji je znatno ublažio Mesečev zaslepljujući sjaj

"Sablasni Medeni Mesec"
12-6-2014 23:16 +2UTC ISO100 F6.1 1/25 sek.

Početkom septembra usledio je još jedan interesantan događaj još čudnijeg naziva, a ovom prilikom radilo se o "Super žetvenom Mesecu" koji je po starim folklornim običajima označavao poslednji pun Mesec pred jesenju ravnodnevicu i koji je bio od velike koristi žeteocima jer su pod njegovom intenzivnom svetlošću mogli da nastave svoj posao do duboko u noć. Epitet "Super", Mesec je pak zaradio tek kasnije u moderna vremena nakon što je slavni Johan Kepler shvatio da se nebeska tela u svojim orbitama ne kreću po savršenim kružnicama, već po elipsama. Upravo zbog toga se i naš Mesec jednom u toku orbitalnog ciklusa koji traje otprilike 30 dana zadesi u najbližoj tački Zemlji, a kada se to poklopi sa njegovom punom fazom on nama tada deluje oko 14% veći i nekih 30% sjajniji

"Super žetveni Mesec"
9-8-2014 00:36 +2UTC ISO100 F5.9 1/250 sek.
Sazvežđe Bika i svezdano jato Hijade koje on udomljava čine prominentnu grupaciju zvezda Zemljanima poznatu još i pre bronzanog doba, no ono što naši daleki preci verujem nisu mogli niti pretpostaviti je da će 3. marta 1972. sa Floride biti lansirana sonda Pionir 10, prva ovozemaljska naprava sa brzinom dovoljnom za beg van Sunčevog sistema, a koja će se zaputiti upravo tamo i sa sobom poneti prtljag u vidu artefakta jedne drevne civilizacije, koje nakon nekoliko miliona godina kada ona konačno dospe na svoje oderedište, možda više i neće biti. Na fotki koja sledi, najsjajnija zvezda u samom centru je alfa sazvežđa Bika Aldebaran, generanlna adresa ka kojoj je Pionir 10 pre oko četrdesetak godina zaplovio, a desno od njega i to sasvim neplanirano trag za sobom ostavio je i jedan neidentifikovani aeroplan koji je tuda tumarao kroz noć

Sazvežđe Bika, Hijade i aeroplan
16-11-2014 01:05 +1UTC ISO400 F4.5 13 sek.

A Međunarodna svemirska stanica je možda i verovala da će uspeti da eskivira obračun zakazan još od proleća kada zbog tehničkih problema nisam uspeo u celosti da zabeležim njen nalet, no kao što to obično biva sudbina je sasvim nenadano uzela stvar u svoje ruke i omogućila mi da se još jednom na samom izmaku sezone nađem ponovo oči u oči sa njome. Poučen greškama, ovoga puta iznenađenjima sam ostavio minimalno manevarskog prostora, a od petnaest uzastopnih ekspozicija njih šest su bile pun pogodak. Blago promrzao na brzinu sam popakovao opremu i povukao se sa "palube", a Međunarodna svemirska stanica je kao da se ništa nije desilo nastavila dalje svojim putem ka istoku

25-12-2014 17:31 +1UTC ISO200 F3.5 6x10sek. kompozit

U ime amaterskog astronomskog društva "Tycho Brahe" iz Beograda poželeo bih vam srećnu Novu 2015. godinu, koja će nadamo se svima doneti puno novih lepih trenutaka i radosti, a naročito znatno više vedrih zvezdanih noći kojih smo se mi tokom protekle godine iskreno već nekako i uželeli. Živeli!

02.12.2014.

Novosti iz prošlosti

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići, proleće/leto 2014.
Oprema: Standardna

2014. godina koja se sada već lagano bliži kraju, između ostalog ostaće upamćena i kao godina sa neobično mnogo oblačnih dana i povremeno zaista nesvakidašnjom količinom padavina koje su, ne samo u našoj zemlji, prouzrokovale pregršt problema. Navedene okolnosti gotovo da su u potpunosti poremetile i naše planove tako da smo sve u svemu tek nekoliko puta uspeli da umaknemo van grada u prirodu, a što je u najvećem broju slučajeva, barem kada je astronomija u pitanju, rezultiralo ili potpunim fijaskom ili tek bespoštednom borbom sa oblacima

No da nije sve tako crno i kako posle kiše obično dolazi Sunce, ipak možemo konstatovati da smo na neki način i imali sreće jer pored toga što smo uspeli da ulovimo nekolicinu interesantnih novih objekata, ponovo smo se našli na našoj omiljenoj lokaciji u prelepom podrudničkom kraju čija je iskonska lepota plenila nevezano od godišnjeg doba ili vremenskih (ne)prilika

Proleće na obroncima Rudnika
Sezona je zvanično, barem za nas, započela onime što se već dugo kanimo da uradimo, a to je podrazumevalo rasturanje glave montaže u sastavne delove, temeljno uklanjanje fabričkog maziva i nanovo podmazivanje iste "belim litijumom". Ta zahtevna i krajnje neizvesna operacija potrajala je nekoliko časova i na na našu sreću završila se bez viška delova, a nama je preostalo da sa nestrpljenjem sačekamo prvo vedro veče kako bi i uživo isterstirali podmlađenu opremu. Detaljno uputstvo koje nam je umnogome olakšalo posao možete pronaći ovde

19. april 2014.

A tačno mesec dana od početka proleća na severnoj hemisferi 20. aprila u 23:06 po srednjeevropskom vremenu,
a na našu veliku radost, primarni fokus teleskopa zapljusnuli su i prvi fotoni koje smo zabeležili ove sezone. Iako je bilo poželjno da to bude neka sjajna zvezda visoko na horizontu kako bi što preciznije fokusirali opremu, oblaci koji su sa nama igrali žmurke prosto su nas naterali da se u tome trenutku opredelimo za ne baš sjajnog Alkaida, od nas udaljenog nekih stotinjak svetlosnih godina i vizualne magnitude +1.84

Zvezda Alkaid - Eta sazvežđa Velikog medveda (20. april 2014.)

Još prilikom montiranja opreme našu pažnju privukao je jedan omanji bledunjavi oblak koji za razliku od kolega vremenom nije menjao svoj oblik, a obzirom da se nalazio čvrsto usidren između sazvežđa Blizanaca i Lava nije bilo teško prepoznati o čemu je reč. Košnica ili ti Beehive Cluster, Praesepe, M44... je otvoreno zvezdano jato u sazvežđu Raka i jedno je od najbližih Zemlji na udaljenosti od oko 600 svetlosnih godina. Budući da ovo jato na nebu zauzima površinu od skoro tri puna Meseca i da je nama jedva stalo u vidno polje teleskopa ono svakako znatno impresivnije izgleda na manjim uvećanjima, kao na primer u najobičnijem dvogledu

Otvoreno zvezdano jato Praesepe M44
2x30sek. ISO3200 + 10 dark (20. april 2014.)

Košnicu dakako nije nimalo bilo teško privoleti da nam ispozira obzirom da se dosta lepo videla i golim okom, no objekti koje smo planirali uloviti i koji se u najvećem broju slučajeva jedva mogu i nazreti u našem teleskopu, bili su priča za sebe, a imajući u vidu krajnje nepredvidive vremenske uslove te činjenicu da nam je bio potreban pozamašan broj ekspozicija, čitavu je situaciju učinilo skoro pa nemogućom misijom

No dok smo mi gunđali nebo se sa juga krenulo raščišćavati, a igrom slučaja upravo tu se zadesila galaksija koju smo do tada u više navrata bezuspešno jurili. Ovoga puta iz prvog pokušaja, što i nije baš tako čest slučaj, imali smo je u vidnom polju teleskopa, podesili smo parametre snimanja, doterali kadar i krenuli sa serijom ekspozicija

Galaksija Sombrero M104 (za detalje pređite mišem preko fotografije)
17x30sek. ISO3200 + 6x30sek. ISO1600 + 7x30sek. ISO800 + 30 dark (21. april 2014.)

Sombrero, koji je od našeg Sunčevog sistema udaljen približno tridesetak miliona svetlosnih godina jedna je od nama najbližih galaksija koju zahvaljujući perspektivi vidimo postrance, a iako na fotografiji ona deluje poprilično neugledno, ne treba zaboraviti da se ovo kosmičko ostrvce sazdano od stotinu milijardi zvezda u prečniku pruža gotovo 75.000 svetlosnih godina, te da se u njenom središtu kako se veruje skriva super masivna crna rupa minimum milijardu puta teža od našega Sunca

Naša naredna meta, a zahvaljujući oblacima ispostavilo se i poslednja, bila je Vetrenjača galaksija koju smo prethodno već jednom zabeležili i to sa iste lokacije pre skoro tačno dve godine uključujući i tada aktuelnu supernovu SN 2011fe. Elem, ovom prilikom Vetrenjača je delovala posve oubičajeno, to jest tako je barem izgledala pre dvadesetak miliona i par godina koliko je svetlosti bilo potrebno da od nje stigne do nas

Galaksija Vetrenjača M101 (za detalje pređite mišem preko fotografije)
18x30sek. ISO3200 + 19x30sek. ISO1600 + 17x30sek. ISO800 + 30 dark (21. april 2014.)

Već nekih nedelju dana kasnije, tačnije 1. maja u poznim večernjim časovima nanovo smo se obreli u ataru sela Donji Branetići čiji su malobrojni meštani u tim trenutcima već uveliko snevali, a kako je za divno čudo nebo bilo skoro pa bez oblaka, trudeći se da ne narušimo gotovo nestvarnu tišinu koja nas je okruživala žurno smo se raspakovali, a opremu montirali po običaju na obližnjem proplanku

1. maj 2014. 01:40 +2UTC
Narandžasti gigant Arkturus udaljen nekih četrdesetak svetlosnih godina i vizualne magnitude −0.04 uz Sirijus i Vegu najsjajnija zvezda u Sunčevom komšiluku bila je prosto idealna meta za fokusiranje. Iako ova zvezda zbog ogromne razdaljine nama deluje kao da je čvrsto prikovana za nebeski svod, ona se zapravo u odnosu na naš Sunčev sistem kreće zaista vratolomnom brzinom od 122 km/s i za nekih četiri hiljade godina prićiće u najbližu tačku Zemlji, tek neki stoti deo svetlosne godine bliže no što je to danas

Zvezda Arkturus - Alfa sazvežđa Volara (1. maj 2014.)
Konačno, bili smo spremni za akciju ali obzirom da smo već u samom startu dobrano okasnili i da su iz daljine već počeli da se čuju prvi petlovi preostale su nam dve opcije, ili da ujurimo nekoliko objekata sa relativno malim brojem ekspozicija, ili da se opredelimo za jedan i oslikamo ga kako dolikuje. Mi smo se ipak odlučili za potonju varijantu, a što se ispostavilo kao pun pogodak i čak šta više u kadru smo imali dve galaksije koje nikada ranije nismo zabeležili

Galaksije Bode i Cigara M81/M82
16x30sek. ISO3200 + 16x30sek. ISO1600 + 7x30sek. ISO800 + 30 dark. (1. maj 2014.)

Ovaj impozantni nebeski dvojac udaljen tek nekih desetak miliona svetlostnih godina od proplanka na kome smo se nalazili u neposrednom je komšiluku naše lokalne grupe galaksija, koja je uz još oko stotinu drugih grupa pak deo jedne još veće strukture poznate kao Devica lokalno superjato, a najnovija saznanja ukazuju da je čak i ono najverovatnije samo periferija jednog mnogo većeg superjata pod imenom Laniakea, koje kako se procenjuje objedinjuje skoro 100.000 i kusur galaksija

Istog tog jutra kada smo se probudili, doduše negde oko podneva, imali smo šta da vidimo! Iako smo bili skoro sigurni da smo dremnuli tek nekoliko sati, po sceni koja nas je dočekala reklo bi se da smo prespavali eone i da smo se probudili baš usred jednog od velikih potopa, a kako je dan odmicao naša prvobitna neverica lagano se pretvarala u očaj

1. maj 2014. 12:47 +2UTC 
Tek sutradan vremenske prilike su se donekle upristojile, no oblaci koji su se i dalje bez prekida vukli nebom samo su mogli nagovestiti još jednu neizvesnu astronomsku noć. Upravo iz tog razloga pred suton sve nas je obradovao mladi Mesec koji pored toga što je posedovao izrazito lepo uočljiv takozvani "Zemljin sjaj", odbitak Sunčeve svetlosti od naše planete koji je u celosti razotkrivao njegovu površinu, u svojoj neposrednoj blizini imao je i jednog interesantnog kompanjona, zvezdu 119 Tauri. Obzirom da se ova sjajna zvezda nalazi na Mesečevom putu u orbiti oko naše planete i da je on povremeno zaklanja, istorijski ona je bila veoma značajna kako bi se metodom paralakse vrlo precizno odredio ne samo lučni prečnik Meseca već i njena udaljenost od nas

2. maj 2014. 20:22 +2UTC 
Te večeri na žalost naše slutnje u vezi sa sada već iritirajućim oblacima bezmalo su se u popunosti obistinile i samo zahvaljujući našoj bezrezervnoj upornosti veče ipak nismo završili kratkih rukava. Elem, tek negde oko 02:30 izjutra nebo se iz nekog razloga delimično raščistilo u okolini sazvežđa Berenikina kosa gde se gle čuda baš nalazila jedna odista neobična galaksija za kojom smo do tada bezuspešno tragali

"Crnooka" ili možda još prikladnije za ovu priliku galaksija "Usnula lepotica" udaljena nekih sedamnaest miliona svetlosnih godina od Zemlje krila je jednu tajnu koju pukim gledanjem u nju nije bilo moguće uočiti. Tek pažljivim osmatranjem pomoću legendarnog Svemirskog teleskopa Habl relativno skoro je otkriveno da za razliku od zvezda koje sasvim očekivano orbitiraju u istom smeru oko njenog jezgra, međuzvezdani gas u spoljnim regijama rotira opozitno? Pretpostavka ja da se "Crnooka" pre više milijardi godina sudarila sa jednom omanjom galaksijom i tom prilikom je u potpunosti asimilirala, te da je neuobičajeno kretanje gasa jedini preostali artefakt te drevne kolizije

Galaksija Crno oko M64 (za detalje pređite mišem preko fotografije)
6x60sek. ISO3200 + 4x60sek. ISO1600 + 6x60sek. ISO800 + 22 dark (3. maj 2014.)

Krajem meseca jula leto je već bilo u jeku, doduše samo kalendarski jer su vremenske prilike i dalje najpre ličile na poznu jesen, a u međuvremenu mi smo se već nekako počeli navikavati na oblake i usavršavati našu tehniku pronalaženja idealne rupe u njima. No i pored velike volje i entuzijazma ni ovoga puta nismo baš imali puno šansi, a tek za uspomenu ulovili smo dva objekta, ujedno i poslednja koje smo zabeležili u sezoni proleće/leto 2014.

Dvojna zvezda Albireo β1/β2 (za detalje pređite mišem preko fotografije)
3x30sek. ISO1600 + 10 dark (26. jul 2014.)

Albireo β1 u sazvežđu Labuda je zlatno-žuta zvezda treće magnitude koja se golim okom ne razlikuje od hiljada drugih zvezda naše galaksije koje u vedroj noći možemo uočiti na nebu, no već na malim uvećanjima postaje vrlo jasno da ona zapravo nije usamljena i da se neposredno uz nju, tek nekih 35 ugaonih sekundi, krije modro-plavi Albireo β2. Iako još uvek nije poznato da li ovaj dvojac čini fizički binarni sistem zvezda koje orbitiraju jedna oko druge, ono što je sasvim izvesno je da su one jedan od najlepših prizora tog tipa koji sebi možemo priuštiti sa ovoga sveta

Koliko je ova sezona bila haotična i nepredvidiva možda ponajbolje govori poslednja fotka koju smo zabeležili, a kojome dominira bez ikakve sumnje najpopularnije zvezdano jato Plejade, u našem narodu poznato i kao Vlašići. To naravno ne bi bilo nimalo neobično da je reč o zimi kada se ono nalazi visoko na nebu, no sticajem sada već nebrojeno puta navedenih okolnosti mi ga eto ovekovečismo usred leta, tog 26. jula dok se zora uveliko spremala da nanovo razgali usnuli rudnički kraj...

Otvoreno zvezdano jato Plejade M45
7x30sek. ISO3200 + 2x30sek. ISO1600 + 2x30sek. ISO800 + 12 dark (26. jul 2014.)