Jedan neočekivani februarski izlet u kosmos

Autor: ExNor
Lokacija i datum: Beograd, februar 2014.
Oprema: standardna

Zaista ne pamtim kada sam poslednji put, ako sam uopšte ikada, u februaru proveo dugi niz sati na mojoj terasi sa teleskopom uživajući ne samo u nebeskim prizorima već i u vremenskim prilikama koje su, iako je zima bila u punome jeku, ponajpre podsećale na buđenje ranog proleća. Za razliku od smene godišnjih doba do kojih dolazi isključivo iz astronomskih razloga i koje diktira ugaoni nagib ose rotacije Zemlje u odnosu na ravan po kojoj se "kreću" Sunce i ostale planete, vremenski uslovi koji vladaju tokom njih zavise od sijaset faktora što kosmičkih što ovozemaljskih i još uvek su notorno nezahvalni za prognoziranje. Februar u Beogradu sa temperaturama koje su dosezale čak 23 stepena celzijusa tokom dana i prijatnih 10-ak stepeni tokom noći bio je reklo bi se tipičan primer onoga što gotovo sasvim izvesno i u budućnosti možemo (ne)očekivati od naše drage majke prirode

Moj iznenadni i sasvim neplanirani astronomski izlet započeo je na samom izmaku prve nedelje februara i to u prepodnevnim satima, a plan mi je bio da usred bela dana ovekovečim jednu zvezdu, koju uprkos tome što je daleko najsjajnija na našem nebu nikada ne možemo videti tokom noći. Naravno, moja meta bilo je Sunce, a obzirom da se zimi ono nalazi najniže na nebeskom svodu, te da su se nekako baš pred mojom terasom kao i prethodnih godina zatekli jedna lipa i drvored borića, vremenski prozor u kome mi se pružala šansa da ulovim Sunce sveo se na svega dvadesetak minuta

7-2-2014 11:37 +1UTC

A čim se njegovo veličanstvo promolilo iza ogolelog stabla lipe na kojoj srećom lišća nije bilo još od prošle jeseni, akcija je morala startovati promptno. Kako sam opremu već prethodno u potpunosti podesio i pripremio preostalo je još postaviti fotoaparat koji se zajedno sa okularom nalazio na MicroStage adapteru, pustiti motor, fokusirati i konačno započeti sa snimanjem, a tog 7. februara na našoj obližnjoj zvezdi imalo se štošta toga videti. No ipak verovatno nejzanimljivija bila je aktivna regija 1967 koja u trenutku dok ovo pišem ne samo da je nekako uspela da preživi čak dve pune Sunčeve rotacije (oko 60 dana) već se i treći put ukazala na obodu njegovog diska i odmah nas "počastila" sa jednom od najjačih erupcija (X4.9) aktuelnog solarnog ciklusa 24 koji je sada na izmaku i koji će sasvim izvesno ostati upamćen kao jedan od najmanje burnih u proteklih sto godina!

Astrosolar Baader filter, okular 20mm, Canon SX230, AviStack2 (717 kadrova)
(za detalje pređite mišem preko fotografije)



Astrosolar Baader filter, okular 6mm, Canon SX230, AviStack2 (657 kadrova)

Tek što se najsjajniji nebeski objekat izgubio za zapadnim horizontom naredni šou je već bio u toku, a u glavnim ulogama bili su Mesec prve četvrti i njegov veličanstveni terminator. Naravno reč nija bila o superjunaku iz poznate holivudske franšize, već o astronomskom fenomenu koji u suštini predstavlja liniju razdvajanja između osvetljenog i tamnog dela Mesečeve površine. Meni se posrećilo da baš te večeri Mesec bude nekako u najzgodnijoj fazi za osmatranje ovog fenomena, jer je Sunčeva svetlost koja je padala na njega sa strane gotovo pod pravim uglom razotkrivala spektakularne detalje duž terminatora, a koji su u okularu teleskopa izgledali jednostavno očaravajuće!

Okular 20mm, Canon SX230, AviStack2 (545 kadrova)

Kada se Mesec prve četvrti izgubio u krošnjama borova povrh moje terase uzbuđenje je nanovo krenulo da raste i to iz više razloga. Elem, po običaju pre osmatranja konsultovao sam nezaobilazni Stellarium kako bih detaljno bio upoznat sa onime šta me očekuje na nebu te večeri, a na moju iskrenu radost ispostavilo se da ću uz malo sreće možda biti u prilici da uživo prisustvujem tranzitu ili ti preletu meseca Io preko Jupitera. No moja očekivanja su i ovoga puta vrlo lako mogla ostati samo mrtvo slovo na papiru jer se Jupiter za razliku od Sunca preko dana, iz istih razloga nalazio vrlo visoko na noćnom nebu, a meni nije ništa drugo preostalo nego da čekam hoće li se on uopšte ukazati ispod simsa komšijske terase? Konačno u 20:45 po srednjeevropskom vremenu nekrunisani kralj Sunčevog sistema se sa svojom svitom ipak na kratko pojavljuje u vidnom polju moje "opservatorije"

10 sekundi nemontiranog video materijala
Okular 6mm, Canon SX230, 7-2-2014 20:56 +1UTC

Dok sam sa nestrpljenjem čekao na Jupiter da se pojavi tranzit je već gotovo prošao i samo pukom srećom sam nekako uspeo da zabeležim njegovu završnicu. Interesantno je da se u okularu od 6mm, što je bilo najveće smisleno uvećanje u tom trenutku i tim uslovima, Io mogao razlučiti ali ne i njegova senka na Jupiteru, dok se na video zapisu senka koliko toliko nazirala ali od Io-a nije bilo ni traga ni glasa. No tu na scenu stupa najvredniji saveznik astrofotografije, barem kada je postprodukcija u pitanju, a to je softver za takozvano "stakiranje" koji iz velikog broja kadrova od kojih se sastoji snimak izvlači i poslednju mrvicu zabeleženih detalja. Uporedimo li izvorni video zapis i finalnu fotografiju postaje jasno kakva je i kolika vrednost ovog besplatnog programa! (AviStack)

Okular 6mm, Canon SX230, AviStack2 (671 kadar), 7-2-2014 20:56 +1UTC

To je ujedno i bilo sve što se tiče tog 7. februara, ali iako ja to tada još uvek nisam znao, to nikako nije bio kraj mog neočekivanog februarskog izleta u kosmos, jer već 15. februara vremenske prilike bile su sušta kopija onoga što sam već doživeo nedelju dana ranije te je to bio i lep povod da oprema ponovo usred zime završi na terasi. Sunce mi je toga dana promaklo, ali lepe vesti su bile da se te večeri na Jupiteru spremao još jedan tranzit, no ovoga puta nije se radilo o nekom od njegovih prirodnih satelita već o trenutno najvećoj oluji u solarnom sistemu poznatoj kao "Velika crvena pega"

Kako sam nešto ranije montirao opremu ne bi li u potpunosti bio spreman za najavljeni tranzit iskoristio sam priliku da malo prošvrljam po mom nebeskom komšiluku i da eventualno nešto od toga zabeležim za uspomenu. Objekat koji jednostavno nisam mogao zaobići ne samo što mi je bukvalno bio ispred nosa, već i zbog toga što se pored solidnog svetlosnog zagađenja još uvek nazirao golim okom, bila je Velika maglina u Lovcu (M42).
Iako je moja asto-foto postavka bila podešena sa namerom da detaljno zabeležim Jupiter i kao takva potpuno neadekvatna za objekte takozvanog dubokog neba, nisam nameravao ništa menjati jer tada za takve "akrobacije" jednostavno nije bilo dovoljno vremena. Imajući to u vidu, ali i da se radilo o okularnoj projekciji i jednoj ekspoziciji od 10 sekundi sa teleskopom koji je useveren kompasom iz knjižare, rezultat me je na neki način i obradovao

Okular 6mm, Canon SX230, F2.6 ISO200 10sek.

Pored Velike magline u Lovcu, moju pažnju privukle su i dve vrlo sjajne zvezde upadljivo različitih boja. Plavičasti Sirijus, alfa zazvežđa Velikog psa i najsjanija zvezda na našem noćnom nebu koja je obzirom na udaljenost od oko 9 svetlosnih godina takođe i najbliža zvezda oučljiva golim okom, nalazio se uobičajeno dosta nisko na nebu, a poviše njega alfa već spomenutog sazvežđa Lovca Betelgez (Betelgeuse) plenio je svojim upečatljivim rustičnim sjajem. Zapravo boje zvezda koje vidimo zavise samo od njihove površinske temperature, te su one koje vuku ka plavom delu spektra uvek vrelije od onih kojima dominiraju narandžasto crveni tonovi. A ako mislite da nekoga možda možete impresionirati svojim odokativnim poznavanjem površinske temperature obližnjih zvezda, evo zgodnog grafikona koji vam u takvoj situaciji može biti od pomoći :)

Sirijus i Betelgez (kompozit), Okular 6mm, Canon SX230, F2.6 ISO200 10sek.

A kada se Jupiter sada po drugi put ukazao iza simsa komšijske terase lov na VCP je konačno mogao započeti. Inače, "Velika crvena pega" je perzistentna anticiklon oluja enormnih proporcija u koju komotno mogu stati 2-3 planete Zemlje, a kako je ona uočena još za prvih osmatranja početkom 18. veka, potpuna je nepoznanica kada se ona formirala i takođe kada bi u budućnosti eventualno mogla da nestane. Moram priznati da te večeri nisam baš bio siguran vidim li u okularu teleskopa zaista VCP ili je to, budući da sam je očekivao videti, bio samo plod moje mašte? No tu na scenu ponovo stupaju kamera i program za stakiranje, tandem koji je i ovoga puta ponovo u potpunosti otklonio moje nedoumice

Okular 6mm, Canon SX230, AviStack2 (644 kadra), 15-2-2014 21:08 +1UTC

Na kraju, baš kao i na samom početku mog neočekivanog februarskog izleta u kosmos, bi svetlost! Drugi po redu najsjajniji objekat našeg neba sa kojime eventualno samo obližnje supernove ili izgaranje kakvog povećeg meteora u atmosferi mogu da se nose po sjaju, u potpunosti je dominirao nebeskim svodom. 99% pun Mesec reflektovao je toliko Sunčeve svetlosti da se na mojoj terasi komotno moglo nešto i pročitati, a u okularu teleskopa gotovo da se nije ni mogao gledati. Interesanto je da je baš taj 1% koji je nedostajo bio sasvim dovoljan kako bi terminator počeo da se ukazuje i krene da razotkriva njegove površinske detalje. Na poslednjoj fotografiji koju sam uspeo da zabeležim, u njenom gornjem desnom uglu lepo je uočljiv 20 kilometara širok Langrenus krater, jedini krater na Mesecu kome je neko nadenuo ime po samome sebi, a bio je to flamanski astronom Michel Florent van Langren

Okular 20mm, Canon SX230, AviStack2 (857 kadrova) 

Toliko od mene u ovom vanrednom izveštaju za Urbani astronomski dnevnik, a iskreno se nadam da ste u njemu uživali barem delom koliko i ja i takođe da će nastupajuća sezona svima biti još uzbudljivija i uspešnija, ne samo u astronomskom smislu. Živeli i vedro nebo!

Razglednica iz vasione nad mojom terasom 2013.

Autor: ExNor
Lokacija i datum: Beograd 2013.
Oprema: Canon A550 / SX230HS CHDK i fotostativ

Zimski solsticij ili zimska kratkodnevica, koji se odigrao pre nekoliko dana, južno od polutara označio je početak leta, a severno od njega početak zime, no takođe bio je to znak da je još jedna astronomska godina na samom izmaku i da je došlo vreme za već tradicionalnu rekapitulaciju onoga što sam tokom nje uspeo da zabeležim sa moje terase, jedne male i meni vrlo drage lagune u nepreglednom beskraju kosmičkog okeana

Sam početak sada već skoro bivše 2013. je barem što se vremenskih uslova tiče koliko toliko obećavao, a uprkos zaista gustoj magli, gotovo pun Mesec koji se s vremena na vreme probijao kroz nju jednostavno nije mogao proći neopažen. Tog prohladnog 2. januara u ranim jutarnjim časovima po srednje evropskom vremenu moja prva fotka ugledala je svetlost noći

2-1-2013 02:33 +1UTC Canon A550 ISO200 F5.5 13sek.

A da mi je neko rekao da ću naredni snimak na rođenoj terasi načiniti tek gotovo pet meseci kasnije, svakako da bih pomislio da se zasigurno šali, no specifičan splet okolnosti, a naročito neobično loši vremenski uslovi učinili su da upravo tako i bude. Elem, maj je uveliko trajao, kada mi je igrom slučaja pred objektivom ponovo ispozirala "Luna", ovoga puta ona je bila tek nedelju dana stara, što će reći u svojoj prvoj četvrti

18-5-2013 19:52 +2UTC Canon A550 ISO100 F6.9 1/30 sec.

U vazduhu se već osećao miris leta, kada sam po prvi put u 2013. uspeo da zabeležim prelet Međunarodne svemirske stanice povrh moje terase. Imajući u vidu da je njoj za jednu orbitu oko naše planete potrebno 90-ak minuta, te da je od početka godine proteklo 170 dana, bila je to približno njena 2720. orbita, koliko joj je otprilike i preostalo da izvrti do kraja godine. Mesec, koji je te večeri tukao iz svih raspoloživih sredstava nalazio se dosta nisko na nebu, ali je nekako opet uspeo da se probije kroz gusto olistale krošnje

19-6-2013 22:05 +2UTC Canon A550 ISO200 F2.6 20sek.


A prvoga dana leta i najkraće noći u 2013. nad mojom terasom došlo je do manjeg "incidenta" kada je jedan od komunikacionih satelita Iridium 40 baš u trenutku bljeska, prouzrokovanog reflektovanom Sunčevom svetlošču sa jedne od njegovih antena, prošišao kroz sazvežđe Zmijonoše (Ophiuchus) i tom prilikom nonšalantno "pregazio" zvezdu 67-Oph

21-6-2013 00:59 +2UTC Canon A550 ISO200 F2.6 20 sek.

Avgust je pored odlaska na godišnji odmor bilo i idealno vreme za lov na takozvana sazvežđa letnjeg neba, a na čipu mog fotoaparata svoje potpise u trajanju od po tri minuta ostavili su Orao (Aquila) i Delfin (Delphinus)

Sazvežđe Orla 3-8-2013 Canon A550 ISO200 F5.7 180sek.

Sazvežđe Delfina 3-8-2013 Canon A550 ISO200 F5.7 180sek.

Evo i kraćeg "time-lapse" snimka koji pokriva period od oko 2 sata i prikazuje prethodno spomenuta sazvežđa u tranzitu na nebu iznad moje terase, a iskoristio bih i priliku da podsetim kako je za ovaj interesantan efekat zaslužna isključivo rotacija planete na kojoj sam se zatekao te večeri, a vrlo verovatno i vi :)

9-8-2013 Canon A550

2013. je barem iz moje perspektive očigledno bila neobično burna za sazvežđe Zmijonoše, jer nakon akcidenta sa satelitom Iridium 40 početkom leta ono je krajem avgusta bilo već poprište sledećeg. Ovoga puta, Medjunarodna svemirska stanica koja je naletala iz pravca severozapada ka jugoistoku i to brzinom od oko 30.000 km/h sve sa šestoro astronauta koji su u tom trentuku boravili na njoj, presekla je već "načetog" Zmijonošu na pola

22-8-2013 20:51 +2UTC Canon A550 ISO400 F2.6 3x15sek. kompozit

Planeta Uran koja se bližila opoziciji, bila je moja sledeća meta, a uprkos njenoj udaljenosti od gotovo 3 milijarde kilometara u tom trenutku i sjaju koji je bio na ivici vizuelne uočljivosti (oko 6. magnitude) ipak je nekako uspela da se registruje na fotografiji. Interesantno je spomenuti da Uran zapravo uopšte i ne sija, sva svetlost koja dopire od njega je ništa drugo no reflektovana Sunčeva svetlost kojoj je, uzgred budi rečeno, bilo potrebno blizu dva ipo sata kako bi se uopšte "dovukla" do moje terase

1-9-2013 02:33 +2UTC Canon A550 ISO200 F2.6 20 sek.

Pun Mesec najbliži jesenjoj ravnodnevici, poznat i kao "Žetveni Mesec" (Harvest Moon) je 2013. na mene ostavio zaista poseban utisak. Optički fenomen poznat kao "Lunarna korona" koji nastaje difrakcijom svetlosti kroz sitne kapljice vode ili kristale leda i koji zapravo nije ni toliko redak, sticajem okolnosti izgledao je pa najblaže rečeno fantastično!

19-9-2013 00:37 +2UTC Canon A550 ISO100 F2.6 6sek.

Posebno spektakularan bio je vatromet boja koji su kreirali užurbani oblaci prelazeći preko Žetvenog Meseca, a što se delimično i da naslutiti iz na žalost samo šest uzastopnih fotografija koje sam tada uspeo zabeležiti

19-9-2013 Canon A550

A kada se sa jugoistoka iznad zgrada počelo ukazivati sazvežđe Lovca (Orion) i njegovi upečatljivi mač i opasač, nije bilo potrebe konsultovati bilo kakav kalendar, bilo je posve jasno da se još jedna godina lagano bližila svome kraju i da je zima već skoro pred vratima

8-11-2013 01:17 +1UTC Canon A550 ISO400 F4 15sek.

Kraj 2013. bio je takođe i idealno vreme za druženje sa našom "komšinicom" planetom Venerom, koja se nalazila visoko na zapadu u suton i koja je 5. decembra dosegla svoj najviši sjaj. Možda začuđujuće, ali u tom trenutku Sunce je osvetljavalo tek oko 25% površine njenog planetarnog diska, no Venerina relativno mala udaljenost od nas te visoko reflektivni atmosferski omotač sastavljen dominantno od gustih oblaka sumpor dioksida čine je, pored Meseca i Sunca, ubedljivo najsjajnijim nebeskim objektom

3-12-2013 16:35 +1UTC Canon SX230HS 70mm F5.9 ISO200 1sek.

Digitalni "idiot" fotoaparati iz takozvane "Superzoom" klase sasvim sigurno postaju sve upotrebljiviji čak kada je u pitanju i tradicionalno vrlo zahtevna astrofotografija. Evo na primer kako je ispao naš verni pratioc Mesec koji je bio udaljen nekih 400.000 kilometara od objektiva jednoga od njih sredinom decembra

10-12-2013 17:00 +1UTC Canon SX230 70mm F5.9 ISO100 1/100sek.

A kako je 2013. i započela po svemu sudeći tako će se i završiti, vremenski uslovi i pun Mesec bili su poput verne kopije onoga sto sam već doživeo 2. februara pre nešto manje od godinu dana, a kuriozitet je da je ovaj poslednji pun Mesec u sezoni ujedno bio najudaljeniji i vizuelno najmanji, što se gledano golim okom i ne bi baš dalo reći

16-12-2013 23:40 +1UTC Canon SX230 44mm F5.6 ISO100 3.2sek.

Na samom kraju retrospektive najinteresantnijih astronomskih dešavanja koja su se odigrala nad mojom terasom u 2013., u ime amaterskog astronomskog društva "Tycho Brahe" iz Beograda poželeo bih vam srećnu Novu 2014. godinu, neka vas prate dobro zdravlje i raspoloženje i naravno vedro nebo! :)

"Bele noći" uoči jesenje ravnodnevice u rudničkom kraju

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići 20.9.2013.
Oprema: Standardna

Nekih 48 sati pre zvaničnog početka jeseni na severnoj, a proleća na južnoj zemljinoj hemisferi, na našu zaista veliku radost ponovo smo bili u prilici da se okupimo u dobro nam znanom zaseoku na obroncima planine Rudnik u prelepom kraju kojemu se uvek vrlo rado vraćamo. Urbanu vrevu grada, koja se obzirom da je došao još jedan petak ubrzano spremala da eskalira, napustili smo nešto kasnije no što je planirano, tako da nas je noć uhvatila još za puta, a kako je vreme odmicalo naši pogledi sve češće bili su uprti ka ozvezdanom nebu što se sa svakom novom krivinom neprestano menjalo pred nama...
Iako smo bili svesni da će nam Mesec koji se stidljivo promaljao baš iza Avalskog tornja kada smo krenuli i koji je pre samo dva dana bio pun značajno pomrsiti račune, kada smo konačno prstigli na odredište i izašli napolje u mrak imali smo šta da vidimo i u to u bukvalnom smislu. Čitav kraj bio je u potpunosti obasjan pepeljasto belom svetlošću koja je nesumljivo dopirala iz pravca Meseca, a noćno nebo je na našu ne skrivenu žalost gotovo u celosti izgledalo kao da je isprano u varikini :|
No ni ta činjenica svakako nije bila dovoljan razlog da nas pokoleba, raspakujemo se ekspresno, astronomsku opremu i prateće rekvizite montiramo kraj zemljanog puta kojime smo pristigli i "po službenoj dužnosti" odmah dokumentujemo prvo osumnjičenog u slučaju: "Bele noći" u rudničkom kraju

Anfas foto-portret 97% punog Meseca u primarnom fokusu (crop)

Nakon zaslepljujućeg Meseca, kada smo povratili čulo vida, što vizuelno što dvogledom maltene u agoniji šaramo nebom u potrazi za nečime smislenim u šta bi eventualno mogli uperiti teleskop, a prvi objekat koji privlači našu pažnju i koji se zapravo mogao razabrati i golim okom bio je naš stari znanac i bez ikakve sumnje najpopularnije otvoreno zvezdano jato, u drevnom Vavilonu pre više od 3.000 godina poznato kao MUL.MUL, u našem narodu pod imenom Vlašići, a širom sveta kao Plejade ili "7 sestrica". Prve probne fotke nisu obećavale ništa dobro jer i na najnižim ISO vrednostima koje smo koristili činilo se kao da će se "7 sestrica" svakoga trena izgubiti u plavetnilu nazovi noćnog neba

Primarni fokus ISO800 30sek. JPG (crop)
Videvši rezultate odlučili smo da ne gubimo vreme na ovom objektu, što će se kasnije ispostaviti da smo možda i trebali, već se odmah usredsređujemo na sledeći kojega smo do tada u više navrata bili u prilici da zabeležimo, ali nikada pod ovakvim uslovima. SIPA.ZI.AN.NA (Odani nebeski pastir) iz spisa drevnih vavilonskih astronoma nama poznatiji kao sazvežđe Lovca ili Orion nalazio se nešto dalje od Plejada u odnosu na Mesec i već se na oko videlo da je nebo u njegovoj okolini bilo za nijansu povoljnije. Naša meta u ovom prominentnom sazvežđu bila je čuvena "Velika maglina" (M42), no pored nje ideja nam je bila da po prvi put pokušamo da u kadar uglavimo i ne tako lako uočljivu refleksionu maglinu "Čovek u trku" (Sharpless 279). Nakon 35 minuta, koliko je bilo potrebno za snimanje 70 ekspozicija od po 30 sekundi, ponovo na brzinu pregledamo rezultate koji ni ovoga puta nisu nešto obećavali, ali našu nadu ipak je podgrejao "Čovek u trku" koji se stidljivo počeo ukazivati

Primarni fokus ISO800 30sek. JPG (crop)

A kada smo prikupljene eskpozicije sa neba u RAW formatu naknadno procesirali u specijalizovanom softveru za takozvano stakiranje astronomske fotografije (DeepSkyStacker), koji posebnim algoritmima nastoji da ukloni što više artefakata nastalih pri procesu snimanja, te tako dobijeni sirovi materijal obradili u popularnim programima za manipulaciju digitalnom fotografijom, rezultat nam je po ko zna koji put navukao osmehe na lica. Takođe, imajući u vidu vanredne uslove u kojima je ova fotka nastala, bili smo donekle iznenađeni količinom detalja koji su se na njoj uspeli registrovati

"Čovek u trku" (Sharpless 279) i Velika maglina u Lovcu (M42)
7x30sek. ISO3200 + 10x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800 + 15 dark (crop)

Paradoksalno, ali kako se zora bližila nebo je postajalo sve tamnije, prvo osumnjičeni u slučaju: "Bele noći" u rudničkom kraju lagano se spremao za svoj cele večeri pripremani beg iza zapadnog horizonta. Bilo je oko pola četiri izjutra, a sa severozapada su počeli da se navlače oblaci koji su nagoveštavali da ćemo uz nešto sreće možda imati vremena za još jedan objekat. Nismo se mnogo premišljali, jer su se u neposrednoj blizini Velike magline u Lovcu nalazila dva objekata koja takođe do tada nikada nismo pokušali zabeležiti iako ih je neobično lako pronaći jer su smešteni tik uz vrlo sjajnog plavog supergiganta zvezdu Alnitak, prvu sa leva u takozvanom Lovčevom opasaču. Evo kako su "izgledale" emisiona "Plamen" maglina (NGC 2024) i tamna maglina "Glava konja" (Barnard 33) na jednoj od ekspozicija, a na kojoj smo igrom slučaja zabeležili i jedan satelit, naknadno identifikovan kao telo rakete Ariane 40 koje još od lansiranja 17. jula 1991. besmisleno tumara orbitom na nekih 800 kilometara iznad naših glava

Primarni fokus ISO1600 30sek. JPG

Kao što se može i videti na izvornoj fotografiji u JPG formatu ovoga puta gotovo da nije bilo detalja koji bi ukazivali da se na njoj možda kriju dva odista spektakularna objekta takozvanog dubokog neba. No ipak u ovome slučaju nakon dosta muke sa zaista nezgodnom i nategnutom obradom ponovo se pokazalo od kolikog je značaja bilo snimanje takozvanih digitalnih negativa u RAW formatu i stakiranje istih u nezaobilaznom DeepSkyStacker-u,
a na našu radost poneki detalji su se ipak promolili iz onoga što se u prvi mah činilo kao "Tabula rasa"

"Plamen" maglina (NGC 2024) i "Glava konja" (Barnard 33)
7x30sek. ISO3200 + 6x30sek. ISO1600 + 8x30sek. ISO800 + 15 dark (crop)

Ujedno to je bilo gotovo sve što smo uspeli da vidimo i zabeležimo od Vasione tokom još jednog već po običaju kratkog ali i nezaboravnog astro-vikenda u Donjim Branetićima. Jesen koja je bila pred samim pragom kao da je već rešila da pokaže svoje pravo lice, neprekidne kolone oblaka koje su nas ispratile na počinak dočekale su nas i sledećeg "jutra", a vremenski uslovi su na našu iskrenu žalost ostali nepromenjeni i čitave naredne noći. Tokom nje, dok smo u našem glavnom štabu u stanju pune borbene gotovosti sa nestrpljenjem "čekali Godoa" u jednom trenutku kroz prozor uspevamo da dokumentujemo njegovo veličanstvo Jupiter u kratkoj i bespoštednoj borbi protiv gustih oblaka koji su nebeskim svodom zagospodarili još za leta, čemu smo lično bili svedoci i koji će po svemu sudeći njime suvereno vladati barem do početka naredne jeseni, u poznim večernjim satima toga dana.

Nedelja 21.9.2013. 2:32 +2UTC