25. 12. 2012.

Zvezdana zabava "Moja terasa 2012"

Autor: ExNor
Lokacija i datum: Beograd 2012.
Oprema: Canon A550 CHDK i fotostativ

Kada vam se u rukama umesto najsavremenijeg multimilionskog spektrometra nađe "antički" digitalni fotoaparat sa modifikovanim sistemskim softverom, a gigantske opsevatorije sa vrhova Anda zameni terasa vašega stana,
nije teško doći do zaključka da ste u potpunosti obsednuti astronomijom. U skladu sa time sledi kraći izveštaj
o dešavanjima na nebu iznad moje terase tokom 2012. godine:

Prva fotka svetlost je ugledala 7. januara, a njome je osim punoga Meseca koji je žario i palio odozgo, dominiralo dobro poznato zimsko sazvežđe Lovca koje mi je igrom slučaja poslužilo kao sjajna vanzemaljska dekoracija na obližnjem boriću

7.1.2012. 22:05 +1UTC ISO200 F3.5 13sek.
Krajem januara usledio je očaravajući bliski susret, a reč je o konjukciji planete Jupiter i Meseca prve četvrti.
Nebo boje indiga u momentima kada su se smenjivali dan i noć unelo je izvesnu dozu nadrealnosti u ovu
sjajnu predstavu nebeskog pozorišta

30.1.2012. 17:14 +1UTC ISO200 F4 0.8sek.
Zatim se crvenkasti Mars u svom prividnom retrogradnom kretanju nebom, nedelju dana pred opoziciju i najbliži prilazak Zemlji ove godine, našao u sazvežđu Lava koje je gotovo u celosti popunilo gornji deo kadra, a čija se
alfa zvezda Regulus nije uspela skriti u krošnji drveta (dole desno)

27.2.2012. 00:33 +1UTC ISO400 F3.5 13sek.

Poslednjih dana proleća, kako Meseca nije bilo nigde na vidiku, a vremenski uslovi gotovo neverovatno stabilni, odlučio sam se da poteram svoju skromnu opremu do samih granica što je rezultiralo ekspozicijom od čak osam ipo minuta. Centralno u kadru vide se tragovi zvezda koje čine "glavu" sazvežđa Orla: Alshain, Altair i Tarazed,
a čije nam upečatljive boje odaju tajnu o površinskoj temperaturi ovih nezamislivo udaljenih zvezda

16.6.2012. 02:21 +2UTC ISO100 F4 512sek.

Iako se "Iridijumov bljesak" često može pomešati sa meteorom jer na oko zaista izgledaju slično, fizički procesi koji stoje iza ovih fenomena su sasvim različiti. "Iridijumov bljesak" nastaje kada se visokoreflektivna antena sa nekog od 70-ak komunikacionih satelita u orbiti nađe pod idealnim uglom u odnosu na našu lokaciju na Zemlji i Sunce za horizontom te u jednom kratkom intervalu, tipično tek nekoliko sekundi, sunčevu svetlost reflektuje direktno ka nama

Trag Iridiuma 49, sazvežđe Delfina (gore levo) i sazvežđe Orla (gore desno)

29.6.2012. 01:45 +2UTC ISO400 F2.6 15sek.

Trag Iridiuma 76, sazvežđe Delfina (gore levo) i sazvežđe Orla (centralno)

4.7.2012. 01:24 +2UTC ISO200 F3.5 32sek.
Pored Iridijuma, moju terasu je u više navrata tokom godine nadletala i Međunarodna svemirska stanica, na kojoj u kontinuitetu već više od 12 godina žive i rade mnogobrojne internacionalne posade astronauta koje se smenjuju tipično svakih 6 meseci. Takođe ona je za sada daleko najveća građevina naše civilizacije u vasioni, veličine je fudbalskog terena, težine gotovo 500 tona, a budući da orbitira na visini od oko 400 kilomerara i to prosečnom brzinom od čak 28.000 km/h, za jednu kompletnu orbitu oko našeg malenog sveta potrebno joj je 93 minuta

Trag Međunarodne svemirske stanice kroz sazvežđe Zmijonoše

24.8.2012. 20:43 +2UTC ISO200 F2.6 10sek.

"Žetvenim Mesecom" se po tradiciji naziva pun Mesec najbliži jesenjoj ravnodnevici, a pored toga što je u toj fazi dosta nezgodan za fotografisanje, dodatnu komplikaciju te večeri stvarali su izmaglica i povremeni oblaci koji su se nadvijali nad mojom "opservatorijom". Ne bi li propustio da zabeležim taj događaj rešio sam da za uspomenu napravim autoportret sa "Žetvenim Mesecom", a pukom igrom slučaja rezultat tog pokušaja ostavio me je bez daha! Svetlost koja je potekla sa Sunca milionima kilometara odavde prvo se reflektovala od Meseca, zatim od mojega oka, ne bi li konačno svoj antološki put završila ovekovečena u digitalnim kolima fotoaparata

29.9.2012. 00:12 +2UTC ISO200 F2.6 1sek.

A kada se sazvežđe Lovca ponovo ukazalo, bilo mi je posve jasno da ću se vrlo brzo naći na onom istom mestu odakle sam i pošao početkom ove godine, na jednoj terasi u vasionskom brodu koga zovemo Zemlja i koji već milijardama godina uporno kruži oko jedne zvezde koju nazivamo Suncem

10.12.2012. 23:48 +1UTC ISO200 F2.6 10sek.

Kako je do kraja ove godine ostalo još samo nekoliko dana, u ime amaterskog astronomskog društva "Tycho Brahe" iz Beograda poželeo bih vam srećnu Novu 2013. godinu, neka vas prate dobro zdravlje i raspoloženje
i naravno vedro nebo! :)

17. 11. 2012.

Zvezdana zabava Trbušac 20.10.2012.

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: Trbušac 20.10.2012.
Oprema: Standardna

Nakon nešto dužeg perioda apstinencije prouzrokovane kako jesenjim vremenskim (ne)prilikama tako i našim svakodnevnim obavezama, konačno ponovo nam se ukazala šansa da barem na kratko za sobom ostavimo blještavu svetlost velikog grada i provedemo noć u prirodi pod zvezdanim nebom u druženju sa svetlostima vasione. Kao po običaju sve se dogodilo potpuno neplanirano, a ovoga puta glavni "krivac" za iznenadnu avanturu bio je kolega 5ja kome je, kako je i sam izjavio te subote nakon što je čuo vremensku prognozu, krv astronoma amatera najednom proključala, što je bilo i više nego dovoljno za momentalnu akciju. Nekoliko telefonskih poziva, par odgođenih obaveza i već smo bili u automobilu, pod punom "ratnom opremom" nošeni talasom entuzijazma zaputili smo se u susret zvezdama...
Nakon nešto manje od dva sata vožnje stižemo u Trbušac, mestašce na samoj granici između Mačve i Srema nedaleko od reke Save, prekoputa koje se u neposrednoj blizini nalazi specijalni rezervat prirode Obedska bara. Smestili smo se na zaista lepom imanju jednog našeg bliskog prijatelja i fenomenalnog domaćina, a kako je noć bila već uveliko poodmakla, maltene iz kola krećemo sa postavljanjem astronomske opreme, usledio je izbor pogodne lokacije, zatim nivelisanje, useveravanje, balansiranje, kolimacija i ostale tehnikalije. Posebno nas je obradovalo to što se Mlečni put sasvim pristojno video i to dobrim delom neba, prizor u kome duže vremena nismo baš bili u prilici da uživamo i siguran znak da smo se našli u oazi koja je još uvek stojički odolevala pred bujicom svetlosnog zagađenja.
Pošto je teleskop konačno bio postavljen i spreman za akciju, a kako i dolikuje jednoj zvezdanoj zabavi, prvi deo večeri bio je posvećen osmatračkoj astronomiji. I pored više impresivnih objekata dubokon neba koje smo imali prilike da vidimo, nekako najviše uzdaha i divljenja među okupljenima ovoga puta prouzrokovao je Jupiter sa svoja četiri sjajna meseca, koji je uprkos udaljenosti od gotovo 650 miliona kilometara u okularu izgledao kao da ga možete dodirnuti. Od našeg vrlo predusretljivog domaćina tom prilikom saznali smo i neke interesantne mitološke činjenice u vezi sa rimskim kraljem svih bogova, oluje i neba Jupiterom (pandan grčkom Zevsu) i njegovim vernim nebeskim pratiocima iz grčke mitologije poznatim kao: Io, Europa, Ganimed i Kalisto.
Nakon više sati provedenih u osmatranju divota noćnog neba, čega ne bi ni bili svesni da u jednom trenutku nismo pogledali na časovnik, shvatamo da nam nije preostalo još mnogo vremena za ono što smo takođe nameravali da ostvarimo te večeri. Nismo se ni pogledali, a već je usledila hitra reakcija, kolega 5ja je u rukama držao fotoaparat koju montira na T-prsten adapter u primarni fokus teleskopa, tražiocem vrlo lako pronalazimo prvi željeni objekat, fokusiramo, pokrećemo motore, zatim kameru...ono što sledi je kratak astrofoto izveštaj sa više nego uspele zvezdane zabave u Trbušcu, kome bi se sasvim izvesno vrlo rado vratili nadamo se već prvom sledećom prilikom.

Otvoreno zvezdano jato M45 Plejade ili Vlašići, takođe poznato i kao "Sedam sestrica" iz grčke mitologije, nama su najbliži M-objekat na udaljenosti od oko 400 svetlosnih godina. Lako uočljive čak i iz urbanih sredina one svoju pravu lepotu prikazuju tek na manjim uvećanjima, a naročito na fotografijama sa dužom ekspozicijom na kojima počinju da se ukazuju plavičasti obrisi oblaka gasa i prašine kroz koje one trenutno prolaze. Da bi razotkrili
imena "Sedam sestrica" kao i njihovih roditelja Atlasa i Pleione, pređite mišem preko fotografije.

M45 8x30sek. ISO6400 + 9x30sek. ISO3200 + 8x30sek. ISO1600 + 18 dark

Nakon očaravajućih Plejada teleskop usmeravamo u pravcu sasvim sigurno najpoznatije magline našeg noćnog neba M42 koja se nalazi u sazvežđu Lovca na udaljenosti od približno 1.400 svetlosnih godina i koja je nama najbliža regija masovnog stvaranja novih zvezda. Zanimljivo je da najnovije otkriće jednog međunarodnog tima astronoma sugeriše da se u samom "srcu" magline poznato kao Trapezijum, nalazi crna rupa čak dve stotine puta masivnija od Sunca, a ako se to ispostavi kao tačno naša "nevidljiva komšinica" postaće i zvanično najbliža crna rupa otkrivena do danas.

M42 7x30sek. ISO1600 + 6x30sek. ISO800 + 16x30sek. ISO400 + 8x30sek. ISO200 + 27 dark

Kada su arapski, kineski i japanski astronomi nezavisno jedni od drugih pre skoro hiljadu godina, tačnije 1054. na nebu uočili novu i neobično sjajnu zvezdu, iako nisu bili u stanju razumeti razloge njenog iznenadnog pojavljivanja, niti koji bi fizički procesi mogli stajati iza toga, za sobom ostavljaju detaljna i ispostavilo se vrlo vredna dokumenta u pisanoj formi, koja su modernim astronomima omogućila ne samo da shvate o kavom objektu je reč, već i da odrede njegovu tačnu poziciju na nebu. Stoga danas znamo da je događaj iz 1054. bio zapravo izuzetno retka i spektakularna eksplozija zvezde na kraju svog životnog veka takozvana supernova, a da je objekat koji nazivamo Kraba maglina (M1 Crab nebula) ništa drugo no nezamisliva količina materijala koji je ona rasejala pre gotovo jednog milinijuma i koji se od tada bez prestanka i dalje širi svetlosnim godinama unaokolo.

M1 8x30sek. ISO3200 + 17x30sek. ISO1600 + 17x30sek. ISO800 + 27 dark

Ruža maglina (Rosette nebula) poznata i kao Caldwell 49 je zaista najveći "cvet" koji možemo videti u prirodi jer 50 svetlosnih godina koliko ona meri u prečniku približno je cifri od gotovo neverovatnih 500 biliona kilometara! Stacionirana na samom rubu velikog molekularnog oblaka u sazvežđu Jednoroga (Monoceros) na nekih 5.000 svetlosnih godina od Zemlje, u svome središnjem delu vremenom je iznedrila otvoreno jato mladih i vrelih zvezda koje su joj za uzvrat svojom intenzivnom radijacijom podarile upečaljiv i jedinstven oblik. Iako je uočljiva već i u omanjim teleskopima kao sivkasta izmaglica, tek na fotografiji počinje da se ukazuje njena dominantna crvena boja koja potiče od jonizovanih atoma vodonika, dok su suptilni detalji ove odista fascinantne magline dostupni isključivo uz korišćenje dugih ekspozicija i specijalizovanih filtera, kojima na žalost nismo raspolagali.

Caldwell 49 15x30sek. ISO3200 + 5x30sek. ISO1600 + 18 dark

Interesantno je da dok smo fotografisali Ruža maglinu našim već ustaljenim postavkama kada su u pitanju dužina ekspozicije i ISO osetljivost, apsolutno ni u jednom trenutku nismo bili sigurni da li je uopšte imamo u kadru jer se na ekranu fotoaparata slabo šta videlo osim centralnog i prilično neupečaljivog otvorenog zvezdanog jata koje nam je jedino ulivalo nadu da smo teleskop usmerili u željenom pravcu. Ne bi li razrešili tu misteriju u jednom trenutku podešavamo kameru na izrazito visoku osetljivost od ISO 6400 i beležimo uobičajenih 10 kadrova od po 30 sekundi. Usledilo je poprilično iznenađenje, umesto Ruže na fotografijama smo uspeli registrovati prve svetlosti zore koja u tim momentima još uvek nije bila uočljiva na nebeskom svodu. Ujedno bio je to znak da se naša prva i više nego uspešna zvezdana zabava u Trbušcu ubrzano bližila kraju, usledilo je pakovanje opreme i odlazak na tada već željno očekivani počinak.

Ruža maglina u osvit zore nad Trbušcem (10x30sek. ISO6400)

4. 9. 2012.

"Plavi Mesec" (Neil Armstrong in memoriam)

Autor: ExNor
Lokacija i datum: Beograd 31.8.2012.
Oprema: Standardna

Kada vam neko nešto obeća uveravajući vas da će se to dogoditi u "Plavome Mesecu" budite posve sigurni da su za to poprilično male šanse i da ćete se u najboljem slučaju dobrano načekati dok taj dan ne svane. Isto tako i sam fenomen "Plavog Meseca" je dosta kontroverzan te ga nije lako sasvim precizno definisati, no sa aktuelnog modernog stanovišta on predstavlja drugi pun Mesec u istom kalendarskom mesecu ili 13. pun Mesec u godini. Budući da je za jedan ceo lunarni ciklus od novog do punog Meseca potrebno približno 29,5 dana te da svaka kalendarska godina poseduje dodatnih desetak dana više, oni se vremenom akumuliraju pa se svake dve do tri godine dogodi da imamo taj jedan dodatni pun Mesec. Iako su razlozi zbog kojih on nosi epitet "Plavi" blago rečeno diskutabilni, sasvim je sigurno da nemaju nikakve veze sa njegovim fizičkim izgledom.
Upravo prošlog petka 31. avgusta bili smo svedoci jedne od tih koincidencija, bio je to prvi "Plavi Mesec" još od decembra 2009., dok je sledeći na redu tek u julu 2015. godine. Rešen da opserviram i zabeležim taj dosta redak događaj nešto pre ponoći montiram astronomsku opremu na terasu svoga stana, a teleskop usmeravam u pravcu lokalnog meridijana na jugu gde sam koliko toliko imao otvoren put ka noćnom nebu. Zanimljivo je da je famozni "Plavi Mesec" ovoga puta bio neuobičajeno žut, a čemu su svakako kumovale značajne količine prašine koje je u atmosferu podigao vetar tokom dana i koje su sasvim neočekivano poslužile kao svojevrstan prirodni filter inače vrlo intenzivnoj svetlosti koja sa njega dopire kada je u ovoj fazi. Mogu reći da dugo nisam imao tako lep i prijatan pogled na pun Mesec.

Okular 20mm, Canon A550 uvećanje 2x, ISO80 F3.5 1/60sek.

A u danima koji su prethodili "Plavome Mesecu" tačnije 25. avgusta dočekala nas je tužna vest o smrti američkog astronauta Nila Armstronga koji će u istoriji ostati upamćen kao prvi zemljanin koji je svojom nogom kročio na tlo jednog drugog sveta. Ta antološka odiseja započela je 16. jula 1969. u Svemirskom centru Kenedi na Floridi u SAD lansiranjem 110 metara visoke rakete Saturn V koja je uključujući gorivo težila gotovo 2.300 tona, a na čijem se vrhu nalazio Apolo 11 sa svoje 44 tone i tročlanom posadom koju su pored komandanta Armstronga činili još Michael Collins i Edwin "Buzz" Aldrin. Nakon što ih je Saturn V bezbedno podigao u orbitu i postavio na željenu trajektoriju, modul sa astronautima se odvaja i samostalno nastavlja putovanje ka Mesecu. Posle 3 dana i oko 400.000 prevaljenih kilometara bez većih problema stižu do svog odredišta gde će narednih tridesetak orbita provesti u pripremama za komleksan i opasan zadatak koji ih je čekao. Konačno 20. jula Armstrong i Oldrin se u modulu "Orao" (Eagle) odvajaju od orbitera i započinju sletanje, a u 20:17 po srednjeevropskom vremenu usledila je istorijska rečenica: "...Orao je sleteo!". Na priloženoj fotografiji obeležena je lokacija sletanja i mesta gde se još uvek nalazi otisak prvog koraka čoveka na Mesecu.

Okular 20mm, Canon A550 uvećanje 4x, ISO200 F5.5 1/80sek.

Video materijal koji sledi poslednji je snimak "Plavog Meseca" koji sam načinio te večeri i upotpunjen je nekim od ključnih originalnih zvučnih zapisa zabeleženih tokom misije Apola 11. Zanimljivo je da je on nastao tek nekoliko sati pre no što će se u Sinsinatiju (Ohajo, SAD) održati zadnji ispraćaj komandantu Nilu Armstrongu, čoveku koji će sasvim sigurno još dugo vremena ostati najveća inspiracija budućim astronautima što će se jednoga dana odvažiti da krenu u susret drugim udaljenim svetovima.

Okular 20mm, Canon A550 uvećanje 4x

25. 8. 2012.

Međunarodna svemirska stanica, Zmijonoša i Vojadžer 1

Autor: ExNor
Lokacija i datum: Beograd 24.8.2012.
Oprema: Canon A550 na foto stativu

Uvek rado očekivani prelet Međunarodne svemirske stanice iznad krovova našega grada odigrao se prethodne večeri neposredno za sutonom, a u tom lepom i ne tako čestom događaju moglo se uživati gotovo punih pet minuta. MSS je bio neobično sjajan i na horizontu se ukazao iz pravca severozapada oko 20:40 po lokalnom vremenu, kulminacija se dogodila u 20:43:11 u sazvežđu Zmijonoše (Ophiuchus), dok u 20:44:58 na nekih dvadesetak stepeni iznad jugozapadnog horizonta naglo gubi sjaj i nestaje u zemljinoj senci. Pored toga što je MSS umalo "okrznuo" alfa zvezdu sazvežđa Zmijonoše pod imenom Ras Alhague, a što je zabeleženo na fotki koja sledi, interesantno je da ovo sazvežđe u blizini ekliptičke ravni između Škorpije i Strelca iz nekog mističnog razloga nije uvršteno u takozvane "zodijačke konstelacije" iako na to, barem što se astronomije tiče, polaže
puno pravo. Navedeni detalji prosto iziskuju jedno sasvim logično pitanje. Zbog čega je Zmijonoša nebitan?

Canon A550 ISO200 F2.6 10sek.

No pored toga, svakako značajniji detalj vezan za sazvežđe Zmijonoše je taj da se baš nekako u tom pravcu na nebu u ovome trenutku nalazi najudaljeniji objekat kreiran rukom čoveka, a koji za desetak dana slavi svoj 35. rođendan koliko je prošlo od trenutka kada je zauvek napustio ovaj svet i zaputio se u avanturu bez presedana u istoriji naše civilizacije. Vojadžer 1 (Voyager 1) koji je lansiran 5. septembra davne 1977. godine u 12:56 UTC sa Floride u SAD trenutno se nalazi na udaljenosti od gotovo neverovatnih 1.8×1010 kilometara, 120 puta dalje no što je Zemlja od Sunca! Uprkos tome on i dalje funkcioniše savršeno, a poslednji podaci koje je poslao i koji su do nas putovali skoro punih 17 sati sugerišu da je letelica na samoj ivici sunčevog sistema, te se u bliskoj budućnosti očekuje da ona postane naš prvi međuzvezdani glasnik. Tu činjenicu potkrepljuje i dosta neobičan
prtljag koji ona sa sobom nosi, a koji čini zlatna dvanaestoinčna gramofonska ploča na kojoj su upisane slike i zvuci sa našeg malenog sveta. Zvaničnu prezentaciju i detalje o Vojadžeru 1 možete pogledati ovde, slike i pozdravne poruke koje se nalaze na ploči ovde, a zvučne zapise ovde.

17. 8. 2012.

Generatori budućnosti iz našeg galaktičkog komšiluka

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići 14.7.-15.7.2012.
Oprema: Standardna

Kada kojim slučajem zvezde ne bi postojale ova vasiona bila bi jedno mračno, hladno i sasvim dosadno mesto, ispunjeno tek najjednostavnijim hemijskim elementima, vodonikom i helijumom nastalim pre nekih 14 milijardi godina u prvim trenucima nakon Velikog praska. No kako do toga srećom ipak nije došlo, barem ne u ovom našem univerzumu, aktuelni periodni sistem elemenata sadrži više od stotinu dodatnih stavki od kojih svaka potiče ili je stvorena tokom života ali i smrti drevnih, davno zgaslih zvezda. A gde i kako one uopšte nastaju?

Savremena astronomija po sastavu i starosti zvezde svrstava u tri grupe koje se nazivaju populacijama. Interesantno je da su prve i najstarije zvezde nastale od primordialnih oblaka vodonika i helijuma ubrzo nakon Velikog praska pripadale Populaciji III, one su bile ekstremno masivne, vrlo kratkog životnog veka i odgovorne su za produkciju prvih težih elemenata u vasioni. Od njihovog "pepela" kreirajući progresivno sve teže hemijske elemente sazdane su Populacija II i konačno Populacija I kojoj pripada i naše Sunce. No koliko god se zvezde međusobno razlikovale sve one svoje živote započinju na istovetan način iz gigantskih oblaka gasa i prašine koji povremeno pod uticajem gravitacije krenu da se sabijaju, a kada pritisak i temperatura dosegnu kritičnu tačku zadovoljeni su svi uslovi za otpočinjanje nuklearne fuzije. Zaslepljujući bljesak koji zatim sledi siguran je znak da je nova zvezda rođena.

Hiljadama svetlosnih godina od najbližeg "zvezdanog porodilišta" već u suton bili smo pozicionirani na našoj osmatračkoj lokaciji na jednom predivnom proplanku u ataru sela Donji Branetići ne bi li u potpunosti uspeli da iskoristimo poprilično kratku letnju noć. Vremenski uslovi su bili zadovoljavajući uz tek povremene nalete blagog povetarca, a Mesec u trećem danu nakon poslednje četvrti se sa prvim petlovima dizao na nebu iznad Rudnika te nas nije značajno ometao u našim namerama.

Pogled ka Rudniku sa naše osmatračke lokacije po danu (Samsung S8000 panorama)

Kako je letnja dugodnevica već nedeljama bila za nama, objekti koje smo nameravali da ovekovečimo, a koji se nalaze u pravcu gotovo samog središta naše galaksije, već su bili dosta nisko i najvišu tačku na noćnom nebu dosezali su nepun sat pre ponoći. To je značilo da smo sa ekspozicijama morali započeti čim se koliko toliko smrklo, a odlučujemo se svakako za primarni fokus i varijantu "odozdo na gore" jer su se najjužniji objekti sa našeg spiska već ozbiljno bližili dosta visokom horizontu na obroncima Rudnika.

Laguna maglina (M8 ili NGC 6523) je ogroman međuzvezdani oblak u sazvežđu Strelca (Sagittarius), toliko velik da je uprkos udaljenosti od približno 5.000 svetlosnih godina pri povoljnim uslovima vidljiv čak i golim okom. Na fotografiji pored ostalog uočljive su i takozvane "Bokove globule" male tamne fleke u raznoraznim oblicima koje predstaljaju regije u kojima je međuzvezdani gas pod uticajem gravitacije tek počeo da se sabija, a što je prvi i nezaobilazni korak u kreiranju svih zvezda u poznatoj nam vasioni.

M8 9x30sek. ISO3200 + 30x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800 + 21 dark
(za detalje pređite mišem preko fotografije)
A dosta blizu na nebu, tek negde oko jednog lučnog stepena iznad Lagune smestila se Trifid maglina (M20 ili NGC 6514) inače omiljena meta u teleskopima astronoma amatera. Ona je takođe jedna vrlo neobična i retka kombinacija otvorenog zvezdanog jata, emisione magline (donji crvenkasti deo), refleksione magline (gornji plavi deo) i tamne magline koja donji deo deli na tri upečatljive celine po čemu je i ona sama dobila ime. Pored Trifid-a u kadar smo uspeli da uglavimo i jedno mlado otvoreno zvezdano jato M21 koje čini tek pedesetak zvezda sa procenjenom starošću od oko 4.5 miliona godina, a nalazi se u gornjem centralnom delu fotografije.

M20/M21 10x30sek. ISO3200 + 30x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800 + 27 dark
(za detalje pređite mišem preko fotografije)
Omega maglina (M17 ili NGC 6618) poput Lagune i Trifida takođe je smeštena u sazvežđu Strelca (Sagittarius)
na udaljenosti od nekih 6.000 svetlosnih godina od naše planete i smatra se jednim od najmasivnijih zvezdanih porodilišta u našoj galaksiji, jer oblak međuzvezdane materije u kome se nalazi pokriva gotovo 40 svetlosnih godina u prečniku sa procenjenom masom od čak 30.000 sunca poput našeg. Otvoreno zvezdano jato od oko tridesetak vrelih mladih zvezda unutar magline svojom intenzivnom radijacijom daju Omegi njen upečatljiv sjaj.

M17 10x30sek. ISO3200 + 19x30sek. ISO1600 + 19x30sek. ISO800 + 21 dark
(za detalje pređite mišem preko fotografije)
Orao maglina (M16 ili NGC 6611) je deo difuzne H II emisione regije u sazvežđu Zmije (Serpens) na udaljenosti od oko 6.500 svetlosnih godina, a njen najprominentniji detalj predstavljaju takozvani "Stubovi stvaranja" u središnjem delu magline koji svojim oblikom nekako podsećaju na orla i koji se pružaju u "visinu" neverovatnih 90 triliona kilometara! Ono što mi trenutno ne možemo videti pripada budućnosti i skriveno je duboko unutar tih neprozirnih oblaka gasa i prašine, naraštaji mladih zvezda koje će vremenom erodirati oblake koji ih okružuju te predstaviti sebe ostatku naše galaksije.

M16 20x30sek. ISO3200 + 20x30sek. ISO1600 + 18x30sek. ISO800 + 27 dark
(za detalje pređite mišem preko fotografije)
A nakon što "zvezdana porodilišta" okončaju svoju kreativnu misiju ono što za njima ostaje su mlada zvezdana jata koja će se lagano vremenom razvejati svetlosnim godinama unaokolo. Jedno od najbogatijih i najkompaktnijih poznatih otvorenih jata je takozvana "Divlja patka" (M11 Wild Duck) u sazvežđu Štit (Scutum) za koje se veruje da sadrži 3.000 pojedinačnih zvezda gotovo iste starosti nastalih iz jedinstvenog molekularnog oblaka pre nekih 220 miliona godina.

M11 8x30sek. ISO1600 + 6x30sek. ISO800 + 9 dark
Kako je sudbina zvezda potpuno određena njihovom inicijalnom masom, najmasivnije među njima požive tek nekoliko miliona godina, te na kraju za manje od jedne sekunde kolabriraju u katasrofalnoj eksploziji supernove, na taj način rasejavajući vredan materijal neophodan za stvaranje narednih generacija. Tipičan primer onoga što ostaje nakon jednog takvog događaja, a koji se odigrao pre desetak hiljada godina u zasvežđu Labuda (Cygnus) predstavlja takozvana zapadna Veo (Veil) maglina. Ona se i danas nakon toliko hiljada godina još uvek propagira međuzvezdanim prostorom te u ovome trenutku na nebu zauzima površinu od gotovo 3 lučna stepena u prečniku, otprilike poput 6 punih Meseca naređanih jedan do drugog.

Veo maglina 20x30sek. ISO3200 + 10x30sek. ISO1600 + 21 dark
Nasuprot tim gigantima, zvezde čija je masa ispod kritične uspeju istrajati i desetine milijardi godina sve vreme održavajući skoro savršenu stabilnost, takozvani hidrostatički ekvilibrijum. Većina tih sunca će, poput našeg, tokom evolucije u svojim orbitama iznedriti planete, mesece oko njih, te konačno možda čak i sam život,
u šta možemo biti potpuno sigurni da se barem jednom već dogodilo.

Canon A550 ISO200 F5.5 1/160sek. 15.7.2012. 05:15 +2UTC

18. 7. 2012.

Okultacija Jupitera 15.7.2012.

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići 15.7.2012.
Oprema: Standardna

Protekli vikend obeležio je jedan dosta redak i sa velikim nestrpljenjem očekivan astronomski događaj, a reč je o takozvanoj okultaciji, u ovome slučaju najveće planete sunčevog sistema Jupitera koji je gotovo čitav jedan sat bio zaklonjen površinom našeg obližnjeg prirodnog satelita Meseca. Reč okultacija inače vodi poreklo od latinske reči occultare što bi u doslovnom prevodu značilo "skrivanje" i za razliku od konjukcija, prividnog bliskog susreta nebeskih tela na nebu koja se događaju dosta često, one predstavljaju pravu poslasticu za astronome, a tokom istorije bile su od ogromnog značaja jer se njihovim pažljivim osmatranjem moglo dosta toga saznati o objektima koji su bili akteri tog svojevrsnog "sad me vidiš, sad me ne vidiš" nebeskog trika.
Što se nas tiče već odavno smo imali dogovor da ovaj događaj nikako ne smemo propustiti, a i pri izboru lokacije vrlo lako smo postigli kosenzus, odlučujemo se za naš omiljeni "astro-štek" na podrudničkim pašnjacima u takovskom kraju.

Panorama osmatračke lokacije (Samsung S8000)

Sam "Okultni" čin, imajući u vidu naš geografski položaj odigrao se u nedelju 15. jula u ranim jutarnjim časovima, Mesec u srpu koji tek što se podigao nad Rudnikom i koji je iz minuta u minut bio sve bliži vrlo sjajnom Jupiteru kreirao je gotovo nadrealnu scenu, koju ćemo sasvim sigurno još dugo vremena pamtiti. Prvi kontak između ova dva nebeska tela zbio se tačno u 03:24:07 +2UTC po našem lokalnom vremenu, a uprkos nenadanim tehničkim problemima sa fotoaparatom i dosta nestabilnosti u atmosferi, ipak smo kako tako uspeli da dokumentujemo taj spektakularni prizor. Animirana sekvenca koja sledi sastoji se od 13 sukcesivnih fotografija i zabeležena je teleskopom sa praćenjem u afokalnoj tehnici.

Canon A550 sa uvećanjem 4x, okular 6mm

Nakon skoro punog sata provedenog van domašaja našeg pogleda i opreme u 04:18:50 +2UTC u trenutcima kada je zora već počela da rudi Jupiter se iznenada promalja iza Meseca, a njegov intenzivni sjaj koji u tome trenutku dopire do nas ostavlja nas bez daha.

Canon EOS 500D EF-S 18-55mm, ISO400/F5.6/1sek. (detalj)

Ono što golim okom nismo bili u stanju da vidimo bilo je još spektakularnije, tog jutra kao i obično Jupiter je imao svoje verne pratioce uz sebe, njegova četiri najveća satelita koji su jedan za drugim izlazili iza Meseca te kao na paradi prodefilovali vidnim poljem našeg teleskopa. Prva po redu nastupila je Evropa, za njom je išao Io, a zatim u plavetnilo novoga dana uranjaju Ganimed i Kalisto. "Time-lapse" koji sledi i koji prikazuje ta dešavanja nastao je u periodu od 04:16 do 04:46 i sastoji se od 146 pojedinačnih fotografija.

Canon A550, okular 6mm

Pored okultacije Jupitera koja je svakako bila naš primarni cilj, ostatak vremena iskoristili smo da zabeležimo i objekte takozvanog "južnog neba" koji nam već neko duže vreme uporno izmiču, što zbog naših obaveza, što zbog nepovoljnih vremenskih uslova. Rezultat toga je gotovo 8 gigabajta sirovog materijala sa neba koji je
trenutno u fazi obrade i koji ćemo nadamo se biti u mogućnosti da prezentujemo uskoro.

8. 7. 2012.

Astrofoto razglednica iz Donjih Branetića 29.6.-1.7.2012.

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići 29.6.-1.7. 2012.
Oprema: Standardna

Tačno mesec dana nakon "bliskog susreta" sa objektima dubokog prolećnog neba iz daleke prošlosti, a na našu veliku radost, ponovo smo se obreli u čudesnom ambijentu podrudničkih proplanaka u ataru sela Donji Branetići kraj Takova, koji čini se postaju naša standardna i sasvim sigurno omiljena astronomska lokacija.
Vremenski uslovi na terenu bili su skoro pa savršeni, budući da nije bilo značajne temperaturne razlike između dana i noći nestabilnosti su bile minimalne, a već po običaju jedinu ozbiljnu smetnju predstavljao nam je najveći prirodni reflektor sunčeve svetlosti Mesec kome je nedostajalo tek nekoliko dana kako bi postao pun.

Canon A550 ISO200 F5.5 1/100sek.

Dvojno zvezdano jato u sazvežđu Perseja (Perseus) koje je moguće uočiti i golim okom, spada u objekte koji svoju punu lepotu pokazuju na malim uvećanjima, a budući da je spektroskopski utvrđen njihov takozvani "plavi pomak", te da se generalno kreću u našem pravcu brzinom od približno 22 km/s, jednog veoma dalekog dana u budućnosti biće moguće uživati u njihovoj lepoti bez ikakvih dodatnih optičkih pomagala.

Dvojno zvezdano jato u Perseju (Primarni fokus 6x30sek. ISO1600)

Kada je Mesec neposredno pred zoru krenuo da se povlači ka zapadu, a snežno bela svetlost koja je dopirala sa njega počela da kopni, nebom ubrzo zavlada tama, a nad nama celom njegovom dužinom počeše da se nadvijaju beličasti oblaci, koji ovoga puta nisu poticali od vodene pare visoko u našoj atmosferi, već od kumulativnog sjaja milijardi zvezda od kojih je sazdana galaksija koju nastanjujemo, naš Mlečni put.

Mlečni put (Canon EOS 500D EF-S 18-55mm na EQ monaži 10x30sek. ISO1600)
Budući da je Andromeda M31 na udaljenosti od oko 2.5 miliona svetlosnih godina nama najbliža spiralna galaksija i pošto se veruje da je veličinom i oblikom vrlo slična našoj, pogled u noćno nebo sa nekog od njenih udaljenih svetova ne bi se trebao bitno razlikovati od onoga što mi uočavamo posmatrajući Mlečni put.

Andromeda (Primarni fokus 11x30sek. ISO3200 + 10x30sek. ISO1600)
U subotu oko podneva pri temperaturi koja se sasvim sigurno kolebala negde oko 40. podeoka na celzijusovoj skali, teleskop koji smo prethodno propisno obezbedili zaštitnim filterom, a naše glave suncobranom za plažu, usmeravamo ka Suncu koje se evidentno bližilo očekivanom maksimumu svoje aktivnosti početkom sledeće godine.

Sunce 30. jun 2012. u 12:52 +2UTC
Canon A550, MicroStage, okular 20mm
(za detalje pređite mišem preko fotografije)

U mnoštvu aktivnih regija koje su bile prisutne svakako najzanimljivija i najveća bila je regija 1515, koja je u danima koji su sledili proizvela više snažnih erupcija, od kojih su neke bile na ivici klase X. Konačno u petak
6. jula njena aktivnost kulminirala je erupcijom klase X1.1, a koja prema prvim zvaničnim informacijama ne bi trebala da bude geoefektivna.

AR1515 i AR1514 30. jun 2012. u 14:03 +2UTC
Canon A550 uvećanje 4x, okular 6mm, procesirano 290 kadarova (Registax 5)

Severni nebeski pol je imaginarna tačka na nebu ka kojoj je usmerena osa rotacije naše planete i nalazi se u neposrednoj blizini zvezde Severnjače. Kada u njenom pravcu uperimo fiksiran fotoaparat i neko duže vreme u kontinuitetu beležimo kadrove, dobija se vrlo zanimljiv efekat poznat kao Zvezdani tragovi (Star Trails).
Za spajanje fotografija koristili smo besplatan softver Startrails.

Zvezdani tragovi oko severnog nebeskog pola
Canon EOS 500D EF-S 18-55mm, 220 fotografija od po 30 sekundi (110 minuta)
U nedelju pred zoru bili smo u prilici da uživamo u svojevrsnoj nebeskoj paradi koja se odigrala pred našim očima. Kao prethodnica tom događaju sa horizonta na istoku prvo proviruje "7 sestrica" popularno otvoreno zvezdano jato u našem narodu poznato kao Vlašići, za njima nastupio je gasoviti gigant planeta Jupiter, a uloga poslednje pratilje pripala je našoj komšinici Veneri.

7 sestrica, Jupiter i Venera
Canon EOS 500D EF-S 18-55mm 03:39 +2UTC
A kada se nebeska parada okončala usledio je vatromet fotona upriličen od strane naše obližnje zvezde, jasan znak da je još jedna fantastična noć pod otvorenim nebom ostala za nama i da je upravo vreme da se pođe na počinak.

Canon EOS 500D EF-S 18-55mm 05:08 +2UTC

8. 6. 2012.

Istorijski tranzit oblaka preko Sunca ili ti promašaj veka?

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: Avala, 6. jun 2012.
Oprema: Standardna

Sreda 6. jun 2012. je za većinu stanovnika naše planete bio dan kao i svaki drugi, Zemlja je započela svoju 158. rotaciju oko svoje ose u ovoj godini, na severnoj polulopti proleće se bližilo kraju, a na južnoj spremala zima.
Za nas naprotiv, taj dan imao je posebno značenje i predstavljao je zadnju priliku da u našim životima budemo svedoci prelaska planete Venere preko sunčevoga lica, događaj koji jednostavno nismo hteli propustiti.
Već oko četiri sata izjutra bili smo na putu ka Avali i našoj finalnoj destinaciji, jednoj poljani gde se stacioniramo
i postavljamo astronomsku opremu. Uprkos tome što su meteorolozi najavili razvedravanje u toku noći i sunčano jutro, oblaci koji su se nadvijali od samoga početka nisu obećavali ništa dobro.

5:42 +2UTC Canon A550 panorama

Da bi do tranzita Venere uopšte došlo, posmatrano iz naše perspektive, potrebno je savršeno precizno poravnanje između Sunca, Venere i Zemlje, a pošto se Venera i Zemlja kreću različitom brzinom u svojim orbitama koje uz to ne leže u istoj ravni, kompleksno kretanje ovih dveju planeta vrlo retko ih dovodi u taj idealan položaj. Prethodni tranzit, koga mi nismo bili u prilici da posmatramo odigrao se u utorak 8. juna 2004., a sledeći je na redu tek u petak 10. decembra daleke 2117. godine.
Pošto je celokupan tok tranzita trajao gotovo sedam časova, a prvi kontakt se zbio oko ponoći po našem vremenu, imali smo približno dva sata odmah po izlasku Sunca kako bi uživali u tom jedinstvenom nebeskom fenomenu. No između nas, Venere i Sunca bio je isprečen neprobojni bedem u vidu vode u gasovitom agregatnom stanju, oblaci koji su prekrivali gotovo čitavo nebo. Minuti što su lagano odlazili u nepovrat, sa sobom su nosili naša nadanja i činilo se jedan nedosanjani san.

5:48 +2UTC Canon A550 ISO80 F3.6 1/320 sek.

U sedam časova, teška srca počinjemo sa rasklapanjem i pakovanjem opreme koja nam na žalost ovoga puta nije bila od koristi, a kao što to u životu često biva sudbina je odlučila da se poigra našim razočarenjem.
Samo desetak minuta nakon tranzita i poslednjeg dodira između Venere i Sunca u narednih 105 godina
blještava svetlost sa lokalne zvezde probija se kroz oblake i po prvi put toga jutra ozaruje naša lica u neverici?
Fotografijom koja prikazuje taj trenutak zaključujemo naš zadnji izveštaj o tranzitu Venere preko Sunca.

7:08 +2UTC Canon A550 6xZoom ISO80 F14 1/640 sek.

15. 5. 2012.

Svetlosti dubokog prolećnog neba iz daleke prošlosti (noć prva)

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići, 28. april 2012.
Oprema: Standardna

Nakon dužeg perioda tokom koga smo se pretežno borili sa "vetrenjačama" urbane amaterske astronomije u specifičnim uslovima koje veliki grad sa sobom nosi, konačno nam se pružila prilika da se nađemo u jednom posve drugačijem ambijentu, na bajkovitim proplancima planine Rudnik u živopisnom takovskom kraju.
Noćno nebo koje nas je tamo čekalo izgledalo je vrlo neuobičajeno, jer umesto desetak istoobraznih bledunjavih tačkica svetla na nebu, ovde je zvezda raznoraznih boja i sjajnosti neprebroj, dok se pojas beličaste izmaglice poznatiji kao Mlečni put, jedan dobar deo grandiozne spiralne strukture naše galaksije, u širokom luku pružao gotovo celom dužinom neba. Nalazili smo se na mestu na kome stičete utisak, ne samo da ste nerazdvojivi deo univerzuma, već da je i on na neki način deo nas

Canon A550 ISO200 F2.6 15sek.

Kako smo sa sobom srećom imali kompletnu opremu, a po prvi put i DSLR fotoaparat, logično odlučujemo se za astrofotografsku tehniku poznatu kao "primarni fokus", što će reći da smo uklonili objektiv sa tela fotoaparata,
a njega putem posebnog "T-prsten" adaptera pričvrstili na fokuser teleskopa. Fotoni sa neba su praktično u samo dva skoka dosezali do čipa kamere, reflektujući se od primarnog, a zatim od sekundarnog ogledala teleskopa. Pošto smo nivelisali, precizno useverili i balansirali montažu, te utvrdili da je optika dobro kolimirana, potera za objektima dubokog neba mogla je da započne...

Prvi i za nas istorijski objekat koji se registrovao u takozvanom "primarnom fokusu" bio je naš stari poznanik M13, koga smo do tada vrlo često osmatrali ali nam nije polazilo za rukom da isti i ovekovečimo. Reč je o zaista impresivnom zbijenom zvezdanom jatu u sazvežđu Herkul za koje se procenjuje da se sastoji od oko 300.000 pojedinačnih zvezda i da je od nas udaljeno nekih 25.000 svetlosnih godina. Uprkos relativno maloj razdaljini ono spada u najstarije poznate objekte u Vasioni, približne starosti 11,7 milijardi godina

M13 (20x30sek. ISO400)


Sledeće na redu bilo je još jedno zbijeno zvezdano jato i to M71 locirano u sazvežđu Strela (Sagitta) i udaljeno oko 12.000 svetlosnih godina od Zemlje. M71 je sve do sedamdesetih godina prošlog veka smatrano otvorenim zvezdanim jatom, što i nije čudno imajući u vidu njegov fizički izgled, no napredak astronomskih tehnika, pre svega fotometrije, pokazuje da je ipak reč o vrlo slabo koncentrisanom zbijenom jatu zvezda

M71 (12x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800)


Ubedljivo "najmanji" objekat dubokog neba koji smo zabeležili bila je čuvena planetarna maglina M57 u sazvežđu Lira poznatija kao "Prsten maglina", objekat koji se obzirom na udaljenost od samo 2,5 hiljade svetlosnih godina nalazi u našem neposrednom komšiluku i ukazuje na sudbinu koja očekuje i naše Sunce u dalekoj budućnosti. Planetarne magline su završna faza u životu određenog tipa zvezda i tada one nakon što postanu Crveni džinovi u okruženje odbacuju spoljne omotače izlažući svoje vrelo jezgro koje taj isti materijal zatim jonizuje i čini ga da sija upečatljivim bojama. U slučaju Prsten magline, unutrašnji plavo-zeleni pojas potiče od dvostruko jonizovanih atoma kiseonika, a okolni crvenkasti od jonizovanih atoma vodonika i azota

M57 (10x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800)

Sledi jedna od omiljenih meta kako amatera tako i profesionalnih astronoma, a radi se o Vrtlog galaksiji M51 u sazvežđu Lovačkih pasa (Canes Venatici), a koja je skoro savršen primer na koji način dve galaksije stupaju u međusobnu gravitacionu interakciju, svojevrstan kosmički ples koji može potrajati više milijardi godina i koji će konačno rezultirati njihovim potpunim spajanjem. Kako je Vrtlog galaksija od nas udaljena čitavih 25 miliona svetlosnih godina, fotografija koja sledi bi za razigrani galaktički par predstavljala uspomenu iz njihove
veoma daleke prošlosti

M51 (2x30sek. ISO3200 + 10x30sek. ISO1600)

Pred samo svitanje nismo mogli da odolimo a da makar ne pokušamo da dokumentujemo i "najveći" objekat koji se upravo podizao sa istoka. Bila je to nama najbliža spiralna galaksija Andromeda M31, a koja se kada bi je mogli videti golim okom u celosti, nebom prostire gotovo kao 5 punih Meseca. Pored toga što je istorijski vrlo značajna za astronomiju, zanimljiv je podatak da se ona sasvim izvesno kreće direktno u našem pravcu i to brzinom od skoro 120 kilometara u sekundi, a kako je trenutno njena udaljenost procenjena na oko 2,5 miliona svetlosnih godina, međugalaktički ples koji je na pomolu zakazan je za današnji dan kroz 4,5 milijardi godina

M31 (2x30sek. ISO3200, 2x30sek. ISO1600)

Nastavak sledi...

13. 5. 2012.

Svetlosti dubokog prolećnog neba iz daleke prošlosti (noć druga)

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići, 29. april 2012.
Oprema: Standardna

Dok se tama lagano u tišini spuštala nad rudničkim krajem, a pozornica iznad počela popunjavati zvezdama, tim dalekim Suncima možda nečijih tuđih neba, jedino što je remetilo taj iskonski mir bilo je zveckanje astronomske opreme i prigušeni žamor koji bi nekom slučajnom prolazniku verovatno zvučao kao da ne potiče sa ovoga sveta: "...već čuku vremena je napolju, tubus je zasigurno u termalnom ekvilibrijumu, otključavaj ra i dec da ga severim i upucam fajnder, a ti čekiraj balans i kolimaciju pa da cepamo sa lajtovima..."

Canon A550 ISO100 F2.6 15sek.
Noć je kao i prve večeri bila kristalna, a vremenski uslovi skoro savršeni, jedinu ozbiljnu smetnju predstavljao je Mesec koji je upravo dosegao prvu četvrt te je sve do ranih jutarnjih sati tumarao nebom, svojim sjajem znatno otežavajući lov na ionako bledunjave objekte dubokog prolećnog neba.
Kako se Meseca nismo mogli rešiti, zaboravljamo na njega i teleskop sa prethodno postavljenim fotoaparatom u "primarnom fokusu" usmeravamo u pravcu lokalnog meridijana ka sazvežđu Zmije (Serpens) gde se u tome trenutku u idealnoj poziciji nalazilo jedno od najvećih i najstarijih poznatih zbijenih zvezdanih jata M5. Ono je od nas udaljeno oko 25.000 svetlosnih godina, u prečniku se prostire čitavih 165 svetlosnih godina, a starosti je gotovo kao i sam Univerzum, približno 13 milijardi godina. Što bi se reklo, objekat dužan poštovanja.

M5 (10x30sek. ISO3200 + 10x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800)

Nakon fantastičnog M5 u kadru nam završava još jedno zbijeno zvezdano jato i to M80 iz sazvežđa Škorpije koje iako spada u najgušće popunjena jata i broji nekoliko stotina hiljada zvezda, nama nije pošlo za rukom da ga ovekovečimo na zadovoljavajući način. Svakako bilo je više faktora koji su kumovali tome, pored sumnjivog fokusa i toga što se objekat nalazio dosta nisko na nebu, nekako u istom pravcu pružala se i svetlosna kupola Gornjeg Milanovca, koja je doduše bila daleko od onoga na šta smo mi navikli, ali uz kumulativno dejstvo Meseca prve četvrti očigledno sasvim dovoljno da znatno utiče na konačni rezultat.

M80 (10x30sek. ISO1600)

A onda u sazvežđu Labuda (Cygnus) usred Mlečnog puta, pikirali smo "krhotine" drevne supernove, a reč je o takozvanoj zapadnoj Veo nebuli (Westerm Veil Nebula NGC 6960), koja predstavlja ostatke ogromne zvezde koja se na kraju svoga veka raspala u paramparčad i to na elementarnom nivou u kataklizmičkoj eksploziji poznatoj kao supernova, a za koju se veruje da se dogodila pre desetak hiljada godina. Enormne količine materijala koje su ostale za njom, još uvek se šire međuzvezdanim prostorom i trenutno prožimaju gotovo 50 svetlosnih godina, a na fotografiji koja sledi počela je da se registruje njena višebojna talasasta struktura.

NGC 6960 (14x30sek. ISO3200 + 2x30sek. ISO1600) 

Već sa prvim petlovima postaje nam jasno da se naša druga po redu astronomska noć već bližila kraju, te da je vreme da krenemo sa pakovanjem opreme i zaputimo se na počinak. Ali, postojao je tu jedan problem, nama se nikako nije išlo...i kao po komandi, po drugi i poslednji put teleskop usmeravamo ka sazvežđu Zmije, ali ovoga puta naša meta bili su legendarni "Stubovi stvaranja" (Pillars of Creation), objekat koji je širokoj publici postao poznat 1995. godine po objavljivanju istoimene istorijske fotografije koju je zabeležio Svemirski teleskop Habl.
"Stubovi stvaranja" su sastavni deo Orao magline (Eagle Nebula M16), mladog otvorenog zvezdanog jata od nas udaljenog nekih 7.000 svetlosnih godina i predstavljaju svojevrstan kosmički "inkubator" u čijim se oblacima kriju tek rođene zvezde koje svojim intenzivnim zračenjem vremenom erodiraju okolni materijal, a obzirom da slika koju mi vidimo potiče iz daleke prošlosti, veruje se da danas "Stubovi stvaranja" zapravo više i ne postoje.

M16 (8x30sek. ISO3200) 

Nastavak sledi...