Generatori budućnosti iz našeg galaktičkog komšiluka

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići 14.7.-15.7.2012.
Oprema: Standardna

Kada kojim slučajem zvezde ne bi postojale ova vasiona bila bi jedno mračno, hladno i sasvim dosadno mesto, ispunjeno tek najjednostavnijim hemijskim elementima, vodonikom i helijumom nastalim pre nekih 14 milijardi godina u prvim trenucima nakon Velikog praska. No kako do toga srećom ipak nije došlo, barem ne u ovom našem univerzumu, aktuelni periodni sistem elemenata sadrži više od stotinu dodatnih stavki od kojih svaka potiče ili je stvorena tokom života ali i smrti drevnih, davno zgaslih zvezda. A gde i kako one uopšte nastaju?

Savremena astronomija po sastavu i starosti zvezde svrstava u tri grupe koje se nazivaju populacijama. Interesantno je da su prve i najstarije zvezde nastale od primordialnih oblaka vodonika i helijuma ubrzo nakon Velikog praska pripadale Populaciji III, one su bile ekstremno masivne, vrlo kratkog životnog veka i odgovorne su za produkciju prvih težih elemenata u vasioni. Od njihovog "pepela" kreirajući progresivno sve teže hemijske elemente sazdane su Populacija II i konačno Populacija I kojoj pripada i naše Sunce. No koliko god se zvezde međusobno razlikovale sve one svoje živote započinju na istovetan način iz gigantskih oblaka gasa i prašine koji povremeno pod uticajem gravitacije krenu da se sabijaju, a kada pritisak i temperatura dosegnu kritičnu tačku zadovoljeni su svi uslovi za otpočinjanje nuklearne fuzije. Zaslepljujući bljesak koji zatim sledi siguran je znak da je nova zvezda rođena.

Hiljadama svetlosnih godina od najbližeg "zvezdanog porodilišta" već u suton bili smo pozicionirani na našoj osmatračkoj lokaciji na jednom predivnom proplanku u ataru sela Donji Branetići ne bi li u potpunosti uspeli da iskoristimo poprilično kratku letnju noć. Vremenski uslovi su bili zadovoljavajući uz tek povremene nalete blagog povetarca, a Mesec u trećem danu nakon poslednje četvrti se sa prvim petlovima dizao na nebu iznad Rudnika te nas nije značajno ometao u našim namerama.

Pogled ka Rudniku sa naše osmatračke lokacije po danu (Samsung S8000 panorama)

Kako je letnja dugodnevica već nedeljama bila za nama, objekti koje smo nameravali da ovekovečimo, a koji se nalaze u pravcu gotovo samog središta naše galaksije, već su bili dosta nisko i najvišu tačku na noćnom nebu dosezali su nepun sat pre ponoći. To je značilo da smo sa ekspozicijama morali započeti čim se koliko toliko smrklo, a odlučujemo se svakako za primarni fokus i varijantu "odozdo na gore" jer su se najjužniji objekti sa našeg spiska već ozbiljno bližili dosta visokom horizontu na obroncima Rudnika.

Laguna maglina (M8 ili NGC 6523) je ogroman međuzvezdani oblak u sazvežđu Strelca (Sagittarius), toliko velik da je uprkos udaljenosti od približno 5.000 svetlosnih godina pri povoljnim uslovima vidljiv čak i golim okom. Na fotografiji pored ostalog uočljive su i takozvane "Bokove globule" male tamne fleke u raznoraznim oblicima koje predstaljaju regije u kojima je međuzvezdani gas pod uticajem gravitacije tek počeo da se sabija, a što je prvi i nezaobilazni korak u kreiranju svih zvezda u poznatoj nam vasioni.

M8 9x30sek. ISO3200 + 30x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800 + 21 dark
(za detalje pređite mišem preko fotografije)

A dosta blizu na nebu, tek negde oko jednog lučnog stepena iznad Lagune smestila se Trifid maglina (M20 ili NGC 6514) inače omiljena meta u teleskopima astronoma amatera. Ona je takođe jedna vrlo neobična i retka kombinacija otvorenog zvezdanog jata, emisione magline (donji crvenkasti deo), refleksione magline (gornji plavi deo) i tamne magline koja donji deo deli na tri upečatljive celine po čemu je i ona sama dobila ime. Pored Trifid-a u kadar smo uspeli da uglavimo i jedno mlado otvoreno zvezdano jato M21 koje čini tek pedesetak zvezda sa procenjenom starošću od oko 4.5 miliona godina, a nalazi se u gornjem centralnom delu fotografije.

M20/M21 10x30sek. ISO3200 + 30x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800 + 27 dark
(za detalje pređite mišem preko fotografije)

Omega maglina (M17 ili NGC 6618) poput Lagune i Trifida takođe je smeštena u sazvežđu Strelca (Sagittarius)
na udaljenosti od nekih 6.000 svetlosnih godina od naše planete i smatra se jednim od najmasivnijih zvezdanih porodilišta u našoj galaksiji, jer oblak međuzvezdane materije u kome se nalazi pokriva gotovo 40 svetlosnih godina u prečniku sa procenjenom masom od čak 30.000 sunca poput našeg. Otvoreno zvezdano jato od oko tridesetak vrelih mladih zvezda unutar magline svojom intenzivnom radijacijom daju Omegi njen upečatljiv sjaj.

M17 10x30sek. ISO3200 + 19x30sek. ISO1600 + 19x30sek. ISO800 + 21 dark
(za detalje pređite mišem preko fotografije)

Orao maglina (M16 ili NGC 6611) je deo difuzne H II emisione regije u sazvežđu Zmije (Serpens) na udaljenosti od oko 6.500 svetlosnih godina, a njen najprominentniji detalj predstavljaju takozvani "Stubovi stvaranja" u središnjem delu magline koji svojim oblikom nekako podsećaju na orla i koji se pružaju u "visinu" neverovatnih 90 triliona kilometara! Ono što mi trenutno ne možemo videti pripada budućnosti i skriveno je duboko unutar tih neprozirnih oblaka gasa i prašine, naraštaji mladih zvezda koje će vremenom erodirati oblake koji ih okružuju te predstaviti sebe ostatku naše galaksije.

M16 20x30sek. ISO3200 + 20x30sek. ISO1600 + 18x30sek. ISO800 + 27 dark
(za detalje pređite mišem preko fotografije)

A nakon što "zvezdana porodilišta" okončaju svoju kreativnu misiju ono što za njima ostaje su mlada zvezdana jata koja će se lagano vremenom razvejati svetlosnim godinama unaokolo. Jedno od najbogatijih i najkompaktnijih poznatih otvorenih jata je takozvana "Divlja patka" (M11 Wild Duck) u sazvežđu Štit (Scutum) za koje se veruje da sadrži 3.000 pojedinačnih zvezda gotovo iste starosti nastalih iz jedinstvenog molekularnog oblaka pre nekih 220 miliona godina.

M11 8x30sek. ISO1600 + 6x30sek. ISO800 + 9 dark

Kako je sudbina zvezda potpuno određena njihovom inicijalnom masom, najmasivnije među njima požive tek nekoliko miliona godina, te na kraju za manje od jedne sekunde kolabriraju u katasrofalnoj eksploziji supernove, na taj način rasejavajući vredan materijal neophodan za stvaranje narednih generacija. Tipičan primer onoga što ostaje nakon jednog takvog događaja, a koji se odigrao pre desetak hiljada godina u zasvežđu Labuda (Cygnus) predstavlja takozvana zapadna Veo (Veil) maglina. Ona se i danas nakon toliko hiljada godina još uvek propagira međuzvezdanim prostorom te u ovome trenutku na nebu zauzima površinu od gotovo 3 lučna stepena u prečniku, otprilike poput 6 punih Meseca naređanih jedan do drugog.

Veo maglina 20x30sek. ISO3200 + 10x30sek. ISO1600 + 21 dark

Nasuprot tim gigantima, zvezde čija je masa ispod kritične uspeju istrajati i desetine milijardi godina sve vreme održavajući skoro savršenu stabilnost, takozvani hidrostatički ekvilibrijum. Većina tih sunca će, poput našeg, tokom evolucije u svojim orbitama iznedriti planete, mesece oko njih, te konačno možda čak i sam život,
u šta možemo biti potpuno sigurni da se barem jednom već dogodilo.

Canon A550 ISO200 F5.5 1/160sek. 15.7.2012. 05:15 +2UTC