03.03.2014.

Jedan neočekivani februarski izlet u kosmos

Autor: ExNor
Lokacija i datum: Beograd, februar 2014.
Oprema: standardna

Zaista ne pamtim kada sam poslednji put, ako sam uopšte ikada, u februaru proveo dugi niz sati na mojoj terasi sa teleskopom uživajući ne samo u nebeskim prizorima već i u vremenskim prilikama koje su, iako je zima bila u punome jeku, ponajpre podsećale na buđenje ranog proleća. Za razliku od smene godišnjih doba do kojih dolazi isključivo iz astronomskih razloga i koje diktira ugaoni nagib ose rotacije Zemlje u odnosu na ravan po kojoj se "kreću" Sunce i ostale planete, vremenski uslovi koji vladaju tokom njih zavise od sijaset faktora što kosmičkih što ovozemaljskih i još uvek su notorno nezahvalni za prognoziranje. Februar u Beogradu sa temperaturama koje su dosezale čak 23 stepena celzijusa tokom dana i prijatnih 10-ak stepeni tokom noći bio je reklo bi se tipičan primer onoga što gotovo sasvim izvesno i u budućnosti možemo (ne)očekivati od naše drage majke prirode

Moj iznenadni i sasvim neplanirani astronomski izlet započeo je na samom izmaku prve nedelje februara i to u prepodnevnim satima, a plan mi je bio da usred bela dana ovekovečim jednu zvezdu, koju uprkos tome što je daleko najsjajnija na našem nebu nikada ne možemo videti tokom noći. Naravno, moja meta bilo je Sunce, a obzirom da se zimi ono nalazi najniže na nebeskom svodu, te da su se nekako baš pred mojom terasom kao i prethodnih godina zatekli jedna lipa i drvored borića, vremenski prozor u kome mi se pružala šansa da ulovim Sunce sveo se na svega dvadesetak minuta

7-2-2014 11:37 +1UTC

A čim se njegovo veličanstvo promolilo iza ogolelog stabla lipe na kojoj srećom lišća nije bilo još od prošle jeseni, akcija je morala startovati promptno. Kako sam opremu već prethodno u potpunosti podesio i pripremio preostalo je još postaviti fotoaparat koji se zajedno sa okularom nalazio na MicroStage adapteru, pustiti motor, fokusirati i konačno započeti sa snimanjem, a tog 7. februara na našoj obližnjoj zvezdi imalo se štošta toga videti. No ipak verovatno nejzanimljivija bila je aktivna regija 1967 koja u trenutku dok ovo pišem ne samo da je nekako uspela da preživi čak dve pune Sunčeve rotacije (oko 60 dana) već se i treći put ukazala na obodu njegovog diska i odmah nas "počastila" sa jednom od najjačih erupcija (X4.9) aktuelnog solarnog ciklusa 24 koji je sada na izmaku i koji će sasvim izvesno ostati upamćen kao jedan od najmanje burnih u proteklih sto godina!

Astrosolar Baader filter, okular 20mm, Canon SX230, AviStack2 (717 kadrova)
(za detalje pređite mišem preko fotografije)



Astrosolar Baader filter, okular 6mm, Canon SX230, AviStack2 (657 kadrova)
Tek što se najsjajniji nebeski objekat izgubio za zapadnim horizontom naredni šou je već bio u toku, a u glavnim ulogama bili su Mesec prve četvrti i njegov veličanstveni terminator. Naravno reč nija bila o superjunaku iz poznate holivudske franšize, već o astronomskom fenomenu koji u suštini predstavlja liniju razdvajanja između osvetljenog i tamnog dela Mesečeve površine. Meni se posrećilo da baš te večeri Mesec bude nekako u najzgodnijoj fazi za osmatranje ovog fenomena, jer je Sunčeva svetlost koja je padala na njega sa strane gotovo pod pravim uglom razotkrivala spektakularne detalje duž terminatora, a koji su u okularu teleskopa izgledali jednostavno očaravajuće!

Okular 20mm, Canon SX230, AviStack2 (545 kadrova)


Kada se Mesec prve četvrti izgubio u krošnjama borova povrh moje terase uzbuđenje je nanovo krenulo da raste i to iz više razloga. Elem, po običaju pre osmatranja konsultovao sam nezaobilazni Stellarium kako bih detaljno bio upoznat sa onime šta me očekuje na nebu te večeri, a na moju iskrenu radost ispostavilo se da ću uz malo sreće možda biti u prilici da uživo prisustvujem tranzitu ili ti preletu meseca Io preko Jupitera. No moja očekivanja su i ovoga puta vrlo lako mogla ostati samo mrtvo slovo na papiru jer se Jupiter za razliku od Sunca preko dana, iz istih razloga nalazio vrlo visoko na noćnom nebu, a meni nije ništa drugo preostalo nego da čekam hoće li se on uopšte ukazati ispod simsa komšijske terase? Konačno u 20:45 po srednjeevropskom vremenu nekrunisani kralj Sunčevog sistema se sa svojom svitom ipak na kratko pojavljuje u vidnom polju moje "opservatorije"

10 sekundi nemontiranog video materijala
Okular 6mm, Canon SX230, 7-2-2014 20:56 +1UTC

Dok sam sa nestrpljenjem čekao na Jupiter da se pojavi tranzit je već gotovo prošao i samo pukom srećom sam nekako uspeo da zabeležim njegovu završnicu. Interesantno je da se u okularu od 6mm, što je bilo najveće smisleno uvećanje u tom trenutku i tim uslovima, Io mogao razlučiti ali ne i njegova senka na Jupiteru, dok se na video zapisu senka koliko toliko nazirala ali od Io-a nije bilo ni traga ni glasa. No tu na scenu stupa najvredniji saveznik astrofotografije, barem kada je postprodukcija u pitanju, a to je softver za takozvano "stakiranje" koji iz velikog broja kadrova od kojih se sastoji snimak izvlači i poslednju mrvicu zabeleženih detalja. Uporedimo li izvorni video zapis i finalnu fotografiju postaje jasno kakva je i kolika vrednost ovog besplatnog programa! (AviStack)

Okular 6mm, Canon SX230, AviStack2 (671 kadar), 7-2-2014 20:56 +1UTC
To je ujedno i bilo sve što se tiče tog 7. februara, ali iako ja to tada još uvek nisam znao, to nikako nije bio kraj mog neočekivanog februarskog izleta u kosmos, jer već 15. februara vremenske prilike bile su sušta kopija onoga što sam već doživeo nedelju dana ranije te je to bio i lep povod da oprema ponovo usred zime završi na terasi. Sunce mi je toga dana promaklo, ali lepe vesti su bile da se te večeri na Jupiteru spremao još jedan tranzit, no ovoga puta nije se radilo o nekom od njegovih prirodnih satelita već o trenutno najvećoj oluji u solarnom sistemu poznatoj kao "Velika crvena pega"

Kako sam nešto ranije montirao opremu ne bi li u potpunosti bio spreman za najavljeni tranzit iskoristio sam priliku da malo prošvrljam po mom nebeskom komšiluku i da eventualno nešto od toga zabeležim za uspomenu. Objekat koji jednostavno nisam mogao zaobići ne samo što mi je bukvalno bio ispred nosa, već i zbog toga što se pored solidnog svetlosnog zagađenja još uvek nazirao golim okom, bila je Velika maglina u Lovcu (M42).
Iako je moja asto-foto postavka bila podešena sa namerom da detaljno zabeležim Jupiter i kao takva potpuno neadekvatna za objekte takozvanog dubokog neba, nisam nameravao ništa menjati jer tada za takve "akrobacije" jednostavno nije bilo dovoljno vremena. Imajući to u vidu, ali i da se radilo o okularnoj projekciji i jednoj ekspoziciji od 10 sekundi sa teleskopom koji je useveren kompasom iz knjižare, rezultat me je na neki način i obradovao

Okular 6mm, Canon SX230, F2.6 ISO200 10sek.
Pored Velike magline u Lovcu, moju pažnju privukle su i dve vrlo sjajne zvezde upadljivo različitih boja. Plavičasti Sirijus, alfa zazvežđa Velikog psa i najsjanija zvezda na našem noćnom nebu koja je obzirom na udaljenost od oko 9 svetlosnih godina takođe i najbliža zvezda oučljiva golim okom, nalazio se uobičajeno dosta nisko na nebu, a poviše njega alfa već spomenutog sazvežđa Lovca Betelgez (Betelgeuse) plenio je svojim upečatljivim rustičnim sjajem. Zapravo boje zvezda koje vidimo zavise samo od njihove površinske temperature, te su one koje vuku ka plavom delu spektra uvek vrelije od onih kojima dominiraju narandžasto crveni tonovi. A ako mislite da nekoga možda možete impresionirati svojim odokativnim poznavanjem površinske temperature obližnjih zvezda, evo zgodnog grafikona koji vam u takvoj situaciji može biti od pomoći :)

Sirijus i Betelgez (kompozit), Okular 6mm, Canon SX230, F2.6 ISO200 10sek.
A kada se Jupiter sada po drugi put ukazao iza simsa komšijske terase lov na VCP je konačno mogao započeti. Inače, "Velika crvena pega" je perzistentna anticiklon oluja enormnih proporcija u koju komotno mogu stati 2-3 planete Zemlje, a kako je ona uočena još za prvih osmatranja početkom 18. veka, potpuna je nepoznanica kada se ona formirala i takođe kada bi u budućnosti eventualno mogla da nestane. Moram priznati da te večeri nisam baš bio siguran vidim li u okularu teleskopa zaista VCP ili je to, budući da sam je očekivao videti, bio samo plod moje mašte? No tu na scenu ponovo stupaju kamera i program za stakiranje, tandem koji je i ovoga puta ponovo u potpunosti otklonio moje nedoumice

Okular 6mm, Canon SX230, AviStack2 (644 kadra), 15-2-2014 21:08 +1UTC



Na kraju, baš kao i na samom početku mog neočekivanog februarskog izleta u kosmos, bi svetlost! Drugi po redu najsjajniji objekat našeg neba sa kojime eventualno samo obližnje supernove ili izgaranje kakvog povećeg meteora u atmosferi mogu da se nose po sjaju, u potpunosti je dominirao nebeskim svodom. 99% pun Mesec reflektovao je toliko Sunčeve svetlosti da se na mojoj terasi komotno moglo nešto i pročitati, a u okularu teleskopa gotovo da se nije ni mogao gledati. Interesanto je da je baš taj 1% koji je nedostajo bio sasvim dovoljan kako bi terminator počeo da se ukazuje i krene da razotkriva njegove površinske detalje. Na poslednjoj fotografiji koju sam uspeo da zabeležim, u njenom gornjem desnom uglu lepo je uočljiv 20 kilometara širok Langrenus krater, jedini krater na Mesecu kome je neko nadenuo ime po samome sebi, a bio je to flamanski astronom Michel Florent van Langren

Okular 20mm, Canon SX230, AviStack2 (857 kadrova) 
Toliko od mene u ovom vanrednom izveštaju za Urbani astronomski dnevnik, a iskreno se nadam da ste u njemu uživali barem delom koliko i ja i takođe da će nastupajuća sezona svima biti još uzbudljivija i uspešnija, ne samo u astronomskom smislu. Živeli i vedro nebo!

3 коментара:

putovanja је рекао...

Fenomenalan blog fenomenalne slike bravo svaka cast

a.a.d. "Tycho Brahe" је рекао...

Blagodarimo! :)

Анониман је рекао...

sjaaaaaajno!!!!