25.01.2011.

U poseti astronomskoj opservatoriji na Zvezdari 18.09.2010.

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: Beograd, Zvezdara, 18. septembar 2010.
Oprema: Canon A450

Nekoliko dana pre jesenje ravnodnevice i zvaničnog početka jeseni na našoj servernoj hemisferi, posetili smo po prvi put astronomsku opservatoriju na Zvezdari u Beogradu koja je tog vikenda imala "otvorena vrata", što do tada nije bio tako čest slučaj. Vremenski uslovi te večeri su upravo dočaravali skoru promenu godišnjih doba, mesec koji se bližio punome (faza "Waxing Gibous") se sa vremena na vreme kupao, a katkad i potpuno nestajao u oblacima, ni malo obećavajuće obzirom da su iz opservatorije najavili da ako vremenski uslovi to dozvole, biće moguće i "baciti oko" kroz neke od teleskopa koje poseduju, sasvim dovoljno da krv astronoma amatera krene ka tački ključanja.
Posle kraće prijatne šetnje Zvezdarskom šumom stigli smo pred ogroman kompleks astronomske opservatorije, koji je u potpunosti odisao duhom ozbiljne istraživačke ustanove iz prošlog milenijuma, što i ne treba da čudi obzirom da je ona jedna od najstarijih naučnih ustanova u Srbiji, osnovana 26. marta 1887. godine, dok je od 1929. do 1931. godine trajala izgradnja ove nove opservatorije, koja je u to vreme bila jedna od modernijih u Evropi.
Po ulasku u krug kompleksa, trebalo nam je nešto vremena da pronađemo "dešavanje", a kada se pred nama pojavio astronomski paviljon, i to sve sa otvorenom! kupolom, i nekoliko desetina zainteresovanih koji su se zbijali u redu ispred ulaza, nismo razmisljali ni trenutak, priključili smo se, a vreme kao da je najednom počelo sve sporije da teče...
 








Pošto smo konačno došli na red i popeli se uskim, krckavim drvenim stepenicama, ukazao se on...


Odmah nam je bilo jasno da ovakav teleskop još nismo imali prilike da vidimo (teško i da ćemo). Bio je to Cajsov refraktor dužine oko 3 metra (3020 mm) i otvorom objektiva od 200 milimetara i dva dodatna teleskopa (dve fotografske cevi) sa objektivima Tesar i Pecval otvora 160 milimetara, i fokalne dužine od 0,8 metara. Što bi se reklo super tripl.


I nekako baš u tim trenutcima, dok smo se motali okolo i razgledali ljutu mašinu, nebo se na trenutak otvorilo nad paviljonom, i na opštu radost svih prisutnih omogućilo nam da zavirimo kroz okular teleskopa koji je bio pozicioniran u pravcu meseca. Kada je došao red na mene (ExNor), iskoristio sam priliku da onako na brzaka iz ruke fotkam mesec u okularu, aparatom Canon A450. Iako nije ispalo bog zna šta, iz dokumentarnih razloga prilažem i tu fotku.


Posle meseca, bili smo u prilici da overimo i Jupiter, ali su oblaci koji su se navlačili ubrzo pokvarili čitav doživljaj. Ali šta je tu je, sve u svemu bili smo svakako zadovoljni onime što smo videli i ubrzo je došlo vreme da se krene dalje. Sledeća destinacija - biblioteka u kojoj se nalazi postavka novootvoreng muzeja astronomije.
A ovo je astrofotografski artefakt, na koga smo nabasali, usput u prolazu...


Nakon kratke šetnje kroz krug paviljona, predvođeni gospođom mr Vojislavom Protić-Benišek koja nam je te večeri bila domaćin, ulazimo u biblioteku u kojoj vreme kao da je stalo još u davno minulim godinama prošlog veka. Na njenim policama svoje mesto su našli veoma stari i unikatni primerci knjiga: kompletna dela Laplasa i Legranža, najstariji reprinti Njutna, Keplera, Ruđera Boškovića, čitave serije najstarijih astronomskih spisa i publikacija koje su izlazile u Evropi i svetu. Pored štampanog materijala, koga tu ima u impozantnim količinama, nalazi se i vredna kolekcija durbina, teleskopa i ostalih astronomskih instrumenata koji datiraju još iz vremena osnivanja ove naučne institucije, iz davne 1887. godine. Nakon prigodnog predavanja u vezi sa istorijatom astronomske opservatorije i trenutne postavke muzeja, prošetali smo se unaokolo i zabeležili po nešto od prezentovanog materijala...


Replika Jeličkog meteorita koji se 19. oktobra 1889. godine dezintegrisao pri padu u rejonu planine Jelice kod Čačka i zasuo površinu od 40 kvadratnih kilometara, raspršen u tridesetak primeraka težine od 8,5 do 0,7 kilograma, a najveći primerak težak 8,555 kilograma, pao je u Ježevici.

Canon A450 zabeležio je kameru iz doba kada su se astrofotografijom bavile samo "retke zverke", u vremenima kada se osvetljavao isključivo klasičan film, kada niste znali da li je vaše remek delo uspelo sve do trenutka dok ne napusti laboratoriju, nakon dugog i zahtevnog procesa razvijanja i izrade.
One koje su uspešno prebrodile sva ta iskušenja sada ponosno krase ovu malu izložbu astrofotografije, inače samo delić ogromne arhive u posedu opservatorije u Beogradu.




Tek što smo se okrenuli, već je bilo 22h i bližilo se vreme rastanka, a verovatno bi tako i bilo da neko od prisutnih nije stidljivo priupitao: "oprostite...da li je za večeras možda planiran i obilazak paviljona velikog refraktora?". Naš domaćin se prvo zamislio, zatim pogledao na sat, pogledao u nas, i zveckajuću ključevima koji su mu bili u džepu rekao...idemo! U tom trenutku nismo mogli ni da predpostavimo kakvo nas iznenađenje tamo očekuje.
Nakon kraće šetnje, stazom ušuškanom u drvorede i zelenilo (poput kakve botaničke bašte), pred nama se ukazao paviljon impozantnih dimenzija, i tabla sa natpisom: "Paviljon velikog refraktora - izgrađen 1932.".
A kada se vrata otvoriše, i neonska svetlost uz karakteristično pucketanje i zujanje ispuni prostor, mislim da se većina prisutnih u tome trenutku našla u čudu. Stajali smo u ogromnoj prostoriji, sa jednom neobičnom struktrurom u njenom središnjem delu, a od velikog teleskopa, ni traga, ni glasa? Primetivši da smo ostali blago zbunjeni, a bilo nas je petnaestak, naš domaćin nas je pozvao da podjemo za njime i popnemo se stepenicama koje se vide u drugom planu na priloženoj fotografiji.


Kada smo se popeli...paviljonom se, sve sa ehom, pronelo jedno iskreno i dugo...uuuaaauuuuuu!!!



Pred nama je stajao, ili bolje rečeno, stajali smo pod, Cajsovom refraktorčinom dužine čitavih 10! metara (fokalna dužina 10.550 milimetara) i otvorom objektiva od 650 milimetara. Nalazili smo se u podnožju jednog Kolosa, osećaj koji se svakako ne može preneti rečima i fotografijom na ekran što je pred vama.


Pored ostalog, istorijat samog paviljona i velikog refraktora su prilično interesantni. U kratkim crtama, teleskop je kupljen 1924. godine, proizvod je firme "Cajs" iz nekadašnje Vajmarske republike, i koštao je tadašnjih 532.000 zlatnih maraka (u cenu ulazi kupola i celokupna oprema za teleskop). U doba kada je napravljen, bio je četvrti po veličini u Evropi i bila su još samo dva takva ista, jedan u Berlinu, drugi u Tokiju.
Tokom Drugog svetskog rata, nacisti preuzimaju kontrolu nad Beogradskom opservatorijom, na centralnoj zgradi podižu artiljerijske kupole, dok je biblioteka pretvorena u oficirsku kantinu. Iako je odlukom Vermahta sve instrumente trebalo rasklopiti i preneti u Berlin, velikim požrtvovanjem gospodina dr. Vojislava Miškovića, tadašnjeg upravnika opservatorijuma, skoro svi ostaju tamo, gde im je i mesto.
U jeku završne bitke za oslobođenje Beograda, glavna zgrada, kupola velikog refraktora, kao i sam telskop pretrpeli su znatnu štetu. Srećom, oštećenja nisu bila nepopravljiva i sva su sanirana već do decembra 1947.
Danas, na žalost, veliki refraktor nije u funkciji. Iako je u perfektnom stanju, problem predstavlja kvar na pokretnoj kupoli, koju je potrebno servisirati, a dok se taj problem ne reši, najveće oko Beograda u kosmos ostaje zatvoreno.

Нема коментара: