Svetlosti dubokog prolećnog neba iz daleke prošlosti (noć druga)

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići, 29. april 2012.
Oprema: Standardna

Dok se tama lagano u tišini spuštala nad rudničkim krajem, a pozornica iznad počela popunjavati zvezdama, tim dalekim Suncima možda nečijih tuđih neba, jedino što je remetilo taj iskonski mir bilo je zveckanje astronomske opreme i prigušeni žamor koji bi nekom slučajnom prolazniku verovatno zvučao kao da ne potiče sa ovoga sveta: "...već čuku vremena je napolju, tubus je zasigurno u termalnom ekvilibrijumu, otključavaj ra i dec da ga severim i upucam fajnder, a ti čekiraj balans i kolimaciju pa da cepamo sa lajtovima..."

Canon A550 ISO100 F2.6 15sek.

Noć je kao i prve večeri bila kristalna, a vremenski uslovi skoro savršeni, jedinu ozbiljnu smetnju predstavljao je Mesec koji je upravo dosegao prvu četvrt te je sve do ranih jutarnjih sati tumarao nebom, svojim sjajem znatno otežavajući lov na ionako bledunjave objekte dubokog prolećnog neba.
Kako se Meseca nismo mogli rešiti, zaboravljamo na njega i teleskop sa prethodno postavljenim fotoaparatom u "primarnom fokusu" usmeravamo u pravcu lokalnog meridijana ka sazvežđu Zmije (Serpens) gde se u tome trenutku u idealnoj poziciji nalazilo jedno od najvećih i najstarijih poznatih zbijenih zvezdanih jata M5. Ono je od nas udaljeno oko 25.000 svetlosnih godina, u prečniku se prostire čitavih 165 svetlosnih godina, a starosti je gotovo kao i sam Univerzum, približno 13 milijardi godina. Što bi se reklo, objekat dužan poštovanja.

M5 (10x30sek. ISO3200 + 10x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800)

Nakon fantastičnog M5 u kadru nam završava još jedno zbijeno zvezdano jato i to M80 iz sazvežđa Škorpije koje iako spada u najgušće popunjena jata i broji nekoliko stotina hiljada zvezda, nama nije pošlo za rukom da ga ovekovečimo na zadovoljavajući način. Svakako bilo je više faktora koji su kumovali tome, pored sumnjivog fokusa i toga što se objekat nalazio dosta nisko na nebu, nekako u istom pravcu pružala se i svetlosna kupola Gornjeg Milanovca, koja je doduše bila daleko od onoga na šta smo mi navikli, ali uz kumulativno dejstvo Meseca prve četvrti očigledno sasvim dovoljno da znatno utiče na konačni rezultat.

M80 (10x30sek. ISO1600)

A onda u sazvežđu Labuda (Cygnus) usred Mlečnog puta, pikirali smo "krhotine" drevne supernove, a reč je o takozvanoj zapadnoj Veo nebuli (Westerm Veil Nebula NGC 6960), koja predstavlja ostatke ogromne zvezde koja se na kraju svoga veka raspala u paramparčad i to na elementarnom nivou u kataklizmičkoj eksploziji poznatoj kao supernova, a za koju se veruje da se dogodila pre desetak hiljada godina. Enormne količine materijala koje su ostale za njom, još uvek se šire međuzvezdanim prostorom i trenutno prožimaju gotovo 50 svetlosnih godina, a na fotografiji koja sledi počela je da se registruje njena višebojna talasasta struktura.

NGC 6960 (14x30sek. ISO3200 + 2x30sek. ISO1600) 

Već sa prvim petlovima postaje nam jasno da se naša druga po redu astronomska noć već bližila kraju, te da je vreme da krenemo sa pakovanjem opreme i zaputimo se na počinak. Ali, postojao je tu jedan problem, nama se nikako nije išlo...i kao po komandi, po drugi i poslednji put teleskop usmeravamo ka sazvežđu Zmije, ali ovoga puta naša meta bili su legendarni "Stubovi stvaranja" (Pillars of Creation), objekat koji je širokoj publici postao poznat 1995. godine po objavljivanju istoimene istorijske fotografije koju je zabeležio Svemirski teleskop Habl.
"Stubovi stvaranja" su sastavni deo Orao magline (Eagle Nebula M16), mladog otvorenog zvezdanog jata od nas udaljenog nekih 7.000 svetlosnih godina i predstavljaju svojevrstan kosmički "inkubator" u čijim se oblacima kriju tek rođene zvezde koje svojim intenzivnim zračenjem vremenom erodiraju okolni materijal, a obzirom da slika koju mi vidimo potiče iz daleke prošlosti, veruje se da danas "Stubovi stvaranja" zapravo više i ne postoje.

M16 (8x30sek. ISO3200) 

Nastavak sledi...