Svetlosti dubokog prolećnog neba iz daleke prošlosti (noć treća)

Autor: amatersko astronomsko društvo "Tycho Brahe" Beograd
Lokacija i datum: atar sela Donji Branetići, 1. maj 2012.
Oprema: Standardna

Poslednje veče za nas u takovskom (k)raju počelo je još za dana, već negde oko 19 časova opremu instaliramo na već dobro poznatoj lokaciji u nameri da po prvi put opserviramo, te pokušamo da zabeležimo nama najbližu planetu sunčevog sistema, planetu koja sa razlogom nosi ime rimske boginje ljubavi i lepote, a koja je u našem narodu poznata i kao zvezda Danica, jer sa vremena na vreme svojim blistavim sjajem dominira dnevnim nebom
u suton na zapadu ili u zoru kao prethodnica Suncu na istoku.

Atar sela Donji Branetići 19:00 +2UTC

Naravno reč je o Veneri, planeti najsličnijoj Zemlji po veličini, jačini gravitacije i ukupnom sastavu, ali tu svaka dalja sličnost prestaje, jer veruje se da je ona u dalekoj prošlosti doživela ubrzani efekat "staklene bašte" te se danas njena atmosfera sastoji pretežno od ugljen dioksida, a temperatura na površini konstantno i danju i noću prelazi 460 stepeni Celzijusa, znatno više od temperature na kojoj se topi olovo, dok je atmosferski pritisak na površini čak 100 puta veći od zemljskog. Takođe, pored toga što je Venera za nas jedina planeta sa lepo uočljivim fazama, intresantno je da će u nekoliko narednih nedelja njen srp ubrzano postajati sve tanji kako se bude bližila Suncu
i dugo očekivanom tranzitu, poslednjem u narednih 105 godina, a koji će na žalost samo delimično biti vidljiv sa naših prostora i to u praskozorje 6. juna 2012.

Canon A550 uvećanje 4x, okular 6mm, procesirano 1177 kadrova (Registax 5)

Iako naša planeta ima samo jedan prirodni satelit, kao i prethodnih večeri upravo je on predstavljao daleko najjaču svetlost koja je dominirala noćnim nebom gotovo do jutra. Mesec čije se skoro 70% površine kupalo u fotonima sa obližnje nam zvezde uzrokovao je tako intenzivnu mesečinu da nam u mrklom mraku usred nedođije dodatna rasveta nije bila potrebna, a "isprani" nebeski svod neodoljivo je podsećao na okruženje koje nas je čekalo nekih stotinjak kilometara odatle. Pošto u takvim okolnostima nije imalo smisla juriti objekte dubokog neba opredeljujemo se za Mesec i za uživanje u fantastičnoj prolećnoj noći pod otvorenim nebom...

Krater Kopernik dole levo i krater Eratosten gore desno.
Canon A550 uvećanje 3x, okular 6mm, procesirano 367 kadrova (Registax 5)

Krater Platon centralno dole, a upečatljivi prorez desno od njega je "dolina Alpa" (Vallis Alpes).
Canon A550 uvećanje 3x, okular 6mm, procesirano 185 kadrova (Registax 5)

A kada je Mesec konačno u ranim jutarnjim časovima počeo da se povlači u svoje odaje iza jednog proplanka na zapadu, a nad nama počeše da se pale svetlosti dubokog prolećnog neba iz daleke prošlosti, naša reakcija bila je skoro spontana. Fotoaparat završava u "primarnom fokusu" teleskopa, teleskop zatim završava u smeru ne tako popularnog sazvežđa Lisice (Vulpecula), a naša meta na udaljenosti od nekih 1.400 svetlosnih godina bila je planetarna maglina M27 poznata kao "Dumbbell Nebula". Na fotografiji koja sledi dva su detalja dosta zanimljiva, prvo u samom centru magline oučljiv je trenutno najveći poznati "beli patuljak" koji furioznim ultraljubičastim zračenjem "aktivira" okolni materijal čineći ga da sija upečaljivim bojama, a kao drugo imali smo i posetu u vidu nezvanog gosta koji se nonšalantno prošetao jednim od 30 zabeleženih kadrova, ako želite da saznate ko je to bio pređite mišem preko fotografije.

M27 (10x30sek. ISO3200 + 10x30sek. ISO1600 + 10x30sek. ISO800)

"Dumbbell Nebula" stacionirana u našem komšiluku na razdaljini od jedva jednog ipo svetlosnog milenijuma, ni na koji način se nije mogla porediti sa sledećim i poslednjim objektom koga smo dokumentovali. M101 ili Vetrenjača galaksija (Pinwheel Galaxy) u sazvežđu Velikog medveda je od nas udaljena čitavih 25 miliona svetlosnih godina, a fotoni koji su aktivirali digitalna kola na čipu naše kamere i koji potiču od kombinovanog sjaja stotina milijardi zvezda od kojih je sazdana, na svoj epski put ka nama krenuli su baš negde u periodu između oligocena i miocena, daleko pre no što je čovek po prvi put zakoračio planetom Zemljom.
Postoji i jedan kuriozitet u vezi sa ovom fotografijom, na njoj smo pukim slučajem zabeležili i svetlost jedne supernove koja se gasila (SN 2011fe). Ona je prvi put primećena 24. avgusta prošle godine, a u istoriji će ostati upamćena kao četvrta po redu ikada zabeležena supernova u Vetrenjača galaksiji. Energija koju je ona oslobodila za vrlo kratko vreme nezamisliva je, jer na primer sve zvezde vidljive na fotografiji nalaze se u našoj galaksiji i na rastojanju ne većem od 50-ak hiljada svetlosnih godina, dok je privremena "nova zvezda" iz Vetrenjača galaksije udaljena gotovo 25 miliona svetlosnih godina, a ipak svojim sjajem zasenjuje mnoge zvezde iz našeg komšiluka. Za detalje pređite mišem preko fotografije.

M101 (20x30sek. ISO3200  + 10x30sek. ISO1600)

Na kraju, želimo napomenuti da su sve astrofotografije objekata dubokog neba procesirane u specijalizovanom softveru za tu namenu DeepSkyStacker, te da su zatim naknadno po potrebi dodatno uređivane u manje više standardnim aplikacijama za obradu tradicionalne fotografije. Kako je celokupan put počev od same postavke teleskopa na željenoj lokaciji, sve do konačnog rezultata poprilično kompleksan proces sa mnoštvom sitnih
i pri tome neobično važnih detalja, ovoga puta nismo se upuštali u njihov detaljniji opis.
Sve u svemu, mi smo vrlo zadovoljni postignutim, a posebno nas raduje što smo prošavši kroz sve to uvideli
da oprema kojom raspolažemo, a i mi sami, sasvim sigurno posedujemo potencijala za dodatno poboljšanje
i dalji napredak u svakom pogledu...